Почетком 1963. године одабрана је специјална група за проучавање хипотетичких проблема мира, баш као што су институти Ренд и Хадсон проучавали рат.
Није случајно што Брок Числом, бивши директор Светске организације УН тврди: „Да би се успоставила светска влада, потребно је из умова људи уклонити индивидуализам, лично достојанство, оданост породичним традицијама, национални патриотизам, верске догме“.
http://www.tysknews.com/Depts/New_World_Order/globalism.htm
httpv://youtu.be/Nh6-79wc2Ac
Свако ко жели назависност биће сматран отпадником у новој светској цивилизацији: без обзира на то да ли је у питању Ирак, Сомалија или Србија. У том циљу је потребно ускладити и школски систем у свету прилагођен националним и верским специфилностима, али је најбитиније да се створи студент који верује да је све релативно, да нема апсолута, као и да је глобално социјалистичко друштво једино решење за проблеме човечанства. Потребни су послушни грађани ‘глобалног села’. Стога не чуди податак да је Маркс данас омиљени интелектуалац у универзитетима у САД.
Како се ту лепо уклапа и школски систем у самоуправном социјализму. Они који се сећају »Шуварица« сигурно ће се сложити.
Према америчком публицисти Џиму Марц—у, оно што нуди Нови светски поредак можда најбоље илуструје студија позната под именом „Извештај из гвоздене планине„. Почетком 1963. године одабрана је специјална група за проучавање хипотетичких проблема мира, баш као што су институти Ренд и Хадсон проучавали рат. Петнаест чланова ове групе није никада јавно идентификовано, али је она наводно укључивала угледне историчаре, економисте, социологе, психологе, природњаке, па чак и по једног астронома и индустријалца. Један примерак „Извештаја из Гвоздене планине“ процурео је преко човека који се представљао као „Џон Срна“, универзитетски професор са Средњег запада, који је тврдио да је био директан учесник разговора. Објавио га је Дајел прес 1967. Џон Срна је рекао издавачу да се слаже с резултатима проучавања, али не и са одлуком групе да свој рад сакрије од јавности „заштићеног од захтева високе политичке и војне одговорности“.
Рекао је да верује да америчка јавност, чијим новцем је плаћен извештај, има право да сазна за његове алармантне закључке, док су се његови аутори плашили „јасне и неочекиване опасности кризе јавног поверења коју би прерано објављивање „Извештаја“ могло да узрокује“. Џон Срна је рекао да су „Момци из Гвоздене планине“, како су сами себе називали, приступили неформалном тајном проучавању без икаквих административних ограничења. Извештај су поднели марта месеца 1966. године.
Према овом извештају, „Рат сам по себи представља основни друштвени систем, унутар којег се други секундарни модели друштвеног организовања сукобљавају или склапају завере. То је систем који је владао већином људских друштава у прошлости, а тако је и данас. Аутори „Извештаја“ сагледавају рат као нужну и пожељну „главну организациону силу“ и као „Суштински економски стабилизатор модерних друштава“.
Они изражавају забриност да би преко „проблематичног вођства“ владајућа класа могла да изгуби способност да „рационализује жељени рат“, што би довело до „стварног растурања војних институција“, а такав исход сматрају „катастрофалним“. Због тога су састављачи „Извештаја“ закључили:
„Ми најпре морамо да што чвршће одговоримо да се не сме дозволити да ратни систем нестане све док:
1) не откријемо тачно којим облицима друштвене контроле планирамо да га заменимо, и
2) не будемо сигурни, без трунке сумње, да ће те резервне институције служити својој сврси…“.
„Извештај“ наводи и најважији став: „Елиминација рата подразумева неминовну елиминацију националног суверенитета и традиционалних националних држава.“ Затим даље каже: „Могућност избијања рата даје осећање спољне нужде без које ниједна влада не може дуго да остане на власти… Основна власт једне модерне државе над својим народом почива на њеној ратној моћи“. „Извештај“ даље наводи да рат „служи као последње велико упориште против елиминације нужних друштвених класа – дрвосеча и водоноша“ и да рат служи за контролу „суштинских класних односа“.
У случају да се ипак нека влада одважи да више не ратује, или да само прети ратом – творци извештаја из Гвоздене планине наводе следеће могуће замене за „Функције рата“:
– обиман социјални програм;
– програм великих истраживања усмерен ка недостижним циљевима (мисије на Јупитер итд.);
– систем сталног, ритуалног надгледања разоружања (као у Ираку и Босни, Косову,…);
– свеприсутне и практично свемоћне међународне полицијске снаге (мировне снаге УН као у Заливском рату и на Балкану);
– стална претња ванземаљаца (НЛО и отмице у режији свемираца);
– измишљени и створени непријатељи (Садам Хусеин, Моамер Гадафи, Слободан Милошевић, Бин Ладин и остали који ће тек доћи);
– програми сачињени по моделу мировних операција (добровољци у служби Америке);
– савремени, софистицирани облик ропства „Могућа замена за контролу потенцијалних непријатеља друштва јесте поновно увођење ропства, наравно у складу с модерном технологијом и политичким процесима… Развој софистициратног облика ропства можда представља апсолутни предуслов друштвене контроле у свету мира.“ Ово се понајпре односи на „робове наднице“, То су они који су се заглибили у кредит тако да су изгубили сваку другу опцију осим да наставе да раде тешке послове на надницу. Радник је у канџама између програмиране инфлације и презадужене плате. Сетите се велике миграције из села у град још седамдесетих година, а нарочито у Србији. Тито се плашио сељака који је био – што би се рекло – свој на своме. Он није зависио од државе или неког ко га запошљава да би добио мрвице за преживљавање.
– нове религије или нова митологија (теологије новог доба, неw Аге, култови игре итд.);
– крваве спортске игре;
– обиман програм примењеног расизма (контрола рађања).
Аутори су признали да измишљени непријатељи можда не могу проћи, али су нагласили да непријатељ мора да се пронађе, или да се таква претња мора измислити.
Најзад, специјална научна група из Гвоздене планине предложила је успостављање, указом председника, сталне строго поверљиве „Агенције за истраживање рата/мира“, која би се организовала „по узору на Савет за националну безбедност (ван делокруга Конгреса, медија и јавног мњења)“, и која би се финансирала из „неконстролисаних фондова“ и била „одговорна само председнику“. Циљ ове агенције би био „Истраживање мира“, укључујући стварање наведених сурогата функционисању рата и „неограничено право задржавања информација о својим активностима и одлукама од свих осим од председника, кад год се сматра да је тајност у интересу народа“.
Изгледа да нико не зна, или не жели да каже, да ли је таква група икада формирана. Без обзира на то да ли јесте или није, тон ових предлога је свакако заверенички. Донели су их људи који су повезани с тајним друштвима чији се класни циљеви подржавају у „Извештају“. Исти ти људи, били су одговорни за упетљавање Америке у рат у Вијетнаму 60-тих и 70-тих година, а њихове идеје стајале су иза покушаја отпочињања рата у Никарагви 80-тих година, као и сукоба на Блиском истоку и Балкану 90-тих година.
„У људском смислу, ово је сраман документ“, коментарисао је Леонард К. Левин, који је заслужан за објављивање „Извештаја“. „Он нам објашњава аспекте америчке политике који се, иначе, не уклапају у нормалне стандарде здравог разума.“
У студији „Сумрак америчког ума“, Ален Блум – амерички професор – говори о академским грађанима своје отаџбине као о изразу нихилизма на амерички начин. Људи чије су душе препуне бљеска шареног ништавила медија, затрпани децибелима дивље музике, подијуми по којима плешу аудиовизуелне утваре, жељни недозреле екстазе која је, на овај или онај начин, дрога (успех, слава, рокенрол, филм, наркотици, секс – циљ је увек ‘недозрела екстаза’ – опијеност по сваку цену). Овакви потомци не могу бити ничији преци – трагичан је закључак Блумове књиге.
(„Откриће“ – Д Нинић)