Закључни одломак из капиталног дела руског научника СЕРГЕЈА КАРА-МУРЗЕ: „Манипулација свешћу“, које се недавно појавило на српском језику
Превод Сава РОСИЋ
Филозофско-социолошка расправа Сергеја Георгијевича Карамурзе (1939) „Манипулација Свешћу“ (Москва, 2000) кроз низ практичних примера показује како се током последње деценије прошлог века, уз помоћ медија али и на друге начине, водио рат за освајање свести милиона Руса. Производ тога било је њихово свођење на пуку гомилу која је слепо слушала поруке своје политичке и остале псеудоелите. На тај начин неолиберална идеологија, чије је деловање унутар руског народа допринело и распаду СССР и каснијем растакању Русије, довела је ту земљу пред данашњу судбинску дилему. Наиме – према Кара-Мурзи – или ће се Русија сасвим прилагодити свим западним стандардима, у оквиру којих не може да прође добро, или ће почети да гради механизме одбране од туђинске идеологије и превласти.
Онолико колико је Кара-Мурза упућен, посвећен и креативан аутор и онолико колико проблеми Русије из 90-тих година веома личе на проблеме данашње Србије, утолико се његова књига може читати и као изузетан приручник за сваког од нас како да се одупремо манипулацијама и наметању система таквог вредности који грађане своди на пуку бесловесну гласачку машину, док се за исто време пљачкају њихова добра и национални ресурси.
„Нови Стандард“ објављује закључно поглавље Кара-Мурзине студије, које је формирано управо као низ практичних савета како је могуће одупрети се медијском терору и погубној манипулацији нације средствима јавног говора.
ЗАКЉУЧАК
Ова књига није технолошког карактера. То није приручник за практиковање манипулисања нити упутство за заштиту од манипулације (самоодбрану без оружја). Главни циљ књиге јесте да пружи материјал на основу ког свако може размислити о избору пред којим данас стојимо. То није избор председника, партије или чак политичког уређења. Иза свега тога стоји избор животног устројства (врсте цивилизације). Међутим, лично мислим да је то за многе заправо избор између живота и смрти, али нећемо ту тему овде да развијамо. Данас се батргамо између две врсте животног устројства, и упорно нас гурају ка оној обали где ће манипулација свешћу постати главно и скоро тотално средство превласти, тако да ће кроз извесно време пред нама чак сасвим нестати проблем и избора, и борбе.
Они који такав исход неће и спремни су да пливају тражећи другу обалу, макар и у магли, па чак и да пливају против струје (или бар да се праћакају у месту док не сване), у овој књизи могу да пронађу извесне оријентире. Постоје темељне, инертне структуре које треба штитити ако не желимо да нас извуку на обалу манипулативног друштва. Те структуре још ни издалека нису скршене, њихово очување зависи од молекуларне подршке свих нас, од масовног пасивног отпора.
Ради се, пре свега, о руској врсти школе – онаквој какву је уобличила наша култура у совјетско доба. То је школа која репродукује народ и врсту културе. Она не дâ младом нараштају да се претвори у гомилу индивидуа, да постану људи масе. Она отежава и замену наше културе мозаичком културом човека масе. Школу ломе, али ју је тешко сломити, предубоке је корене пустила у народ. Међутим, капи нагризају камен, и без свесног отпора свих нас руску школу ће скршити. Веома важан грудобран наше културе представљала је, свакако, наука руске врсте. На несрећу, она се молекуларним отпором не може заштитити, исувише је то нежан цвет, потребна му је подршка државе а она, по свој прилици, има друге циљеве. Изгледа да ће се наша наука спасти само у виду семења у смрзнутој земљи. Кад сунце огреје, и оно ће проклијати, али плодове нећемо скоро видети. У наредним годинама ћемо морати да, малтене без науке, тражимо пут, да делујемо
грубље, с већим грешкама и губицима. Плаћаћемо сопствену неодговорност. Јавна гласила већином, а телевизија тим пре, скоро да уопште нису наши. Они су очито почели да служе манипулаторима. Могло се, уз постојање минимума политичке воље, спасти понешто од локалних новина и локалне телевизије, али такве воље код нас није било.
Други општи закључак – увек и свуда, и у јавности, и у мислима, одупирати се атомизацији, претварању у индивидуу. Данас се не ради о идеалу саборности или народности, већ о очувању међуљудских веза као средства заштите сопствене личности. Оном притиску који се на нашу свест врши можемо као личности одолети само ослањајући се на душевну подршку сабраће. Сваки чин очувања, стварања или васпостављања међуљудских односа – то је откидање комадића простора од манипулатора. Било да дамо рубљу просјаку или просто са њим разменимо погледе, да се нашалимо са пиљарицом на тржници, уступимо место у метроу или се посвађамо са рођаком који нас је увредио – све то јача нашу психолошку заштиту од манипулације. Важно је да у свим тим везама има дијалога. Да то не буду везе човек-ствар, већ човек-човек. Нема ту никакве сентименталности, никакве проповеди доброте, само трезвеног и чак циничног прорачуна.
И у извесном смислу супротан савет – на сваки начин избегавати губљење свога ја и уједињавање у гомилу. Опасност од стварања гомиле данас није у физичком окупљању у масу. Напротив, код нас се сада окупљају углавном организоване масе. Оно што видимо као скуп, митинг или чак барикаду, засад још пре личи на одреде, а не на гомилу – још нисмо прошли ступањ атомизације. Гомила се ствара управо онда када смо изоловани и уједињени преко телевизора. Када међу нама нема непосредног душевног додира и нема дијалога, већ постоји хипнотичко дејство из једног центра – као на рок-концерту или на стадиону који слуша фирера. У те је гомиле боље не ићи. Јер, речено је у Библији: Не идите на безбожне скупове. Рекло би се, а зашто не отићи? Саслушати, мало бити сам свој неистомишљеник. Значи, не сме се, у Библији лош савет неће дати. Ми мислимо да је наша свест чврста, али говори безбожника продиру у подсвест. Па где су код нас
такви скупови? Тамо где емитују манипулатори с којима не можеш да ступиш у дијалог. Нису страшне дебате, па макар оне биле увредљиве, страшан је улагивачки глас с екрана или из звучника коме не можеш поставити питање или узвратити.
Најзад, треба узимати, скоро на силу, као лек, окрепљујућа културна средства – све оно што у себи носи традиционална знања и символе. Прочитати Тараса Буљбу или књижицу пословица, слушати руске романсе – то данас није задовољство већ лечење. Уосталом, корисна је свака добра литература или музика, све се данас другим очима види.
То су најопштије мисли. Мислим да се из књиге могу извући и понеки ограниченији закључци. Први од њих бих овако изразио: прихватити као догму да су јавна гласила данас иструмент идеологије а не информисања. У њима оно главно представљају идеје које се кријумчарењем убацују у нашу свест. Но, они у виду легенде, покрића, мамца на кријумчарским колицима возе и траву информација која нам је потребна. Без ње не можемо, и принуђени смо да гутамо оно што нам дају. Наш је задатак да се научимо да испљунемо максимум отрова, да га не жваћемо, па чак и не држимо у устима. Дабоме, део тога доспеће у желудац, троваће нас, али се треба трудити. У ту сврху треба заузети гледиште интерпретатора, полазити од начела херменеутике. То јест, од самог почетка бујицу саопштења не примати здраво за готово, већ се сваки пут упитати: Шта иза тога стоји? Зашто нам то саопштавају? Тако се јавља проблем дијагностике – одвајања жита од
кукоља. Па нека је наша вејалица лоша, одвајање врло грубо, много жита се изгуби, много прљавштине остане. Свеједно, чак је и груби филтер врло користан. Невероватно колико се много просеје једноставно зато што се по глави врзма контролно питање. Довољно је ослонити се на интуицију, на осећање. Чим нањушиш да из саопштења штрче уши – оно онда неће ући у подсвест, а већ упозорена свест ће га проверити.
Које симптоме и обележја потајне манипулације наша свест и интуиција може да искористи? Све у свему, они су приказани у одељцима књиге. Подсетићу на главне.
ЈЕЗИК
Чим политичар или спикер почне да говори на птичјем језику, умећући неразумљиве речи типа ваучера или секвестра – значи да је у току манипулација (могуће секундарна, када је и сам говорник марионета манипулатора). Да је говорник хтео да се његово саопштење схвати и појми, а не набуба или сугерише, учинио би га разумљивим и изградио у виду дијалога. У нашем животу, изузев чисто стручних сфера као што су наука и техника, нема проблема који се не би могао изнети на разумљивом руском језику. Неразумљиве речи имају за циљ или да надјачају слушаоца лажним ауторитетом експерта, или играју улогу шаманске бајалице за постизање хипнотишућег учинка. Такође се дешава да су оне покриће за најбезочнију лаж, као на пример у случају с ваучером.
Уопште, језик је изузетно важно дијагностичко средство, није случајно што га и лекари прегледају.
ЕМОЦИЈЕ
Ако политичар или спикер почне да притиска на осећања, ту мирише на подвалу. Ту је боље привремено бити тврда срца и не подлећи његовом дрхтавом гласу или сузи која му у очима заблиста. Политика је политика, тамо су емоције као шминка. Шта то значи сажалити се на болесног председника? Он је или председник – или болесник. Како видимо, политичари су, независно од свог здравственог стања, апсолутно немилосрдни према обичном човеку, они дејствују као машина. Времешни и немоћни Сахаров је хладнокрвно распиривао рат у Нагорном Карабаху, али ако би неко покушавао да му у Врховном совјету приговори, сместа би читав рој његових осећајних сабораца почињао да агресивну већину прекорева – и она се посрамљено повлачила. Слушајући саопштења накићена емоцијама било које врсте (па макар и плачљивим сажаљевањем рањеног руског војничића) и сами их за почетак морамо примати као рачунска машина – независно од осећања на
којима покушавају да играју. Морамо у мислима брзо да израчунамо интересе, а осећања су њихов јефтин зачин. Увек треба у памети имати своје интересе (своје – значи твоје, твојих потомака, твог народа), а такође замислити какви су интереси говорника или његовог газде. Нарочито треба бити на опрезу када хоће да те разљуте, пецну, увреде. Није то без разлога нити ради сопственог задовољства Кисељова или Сванидзеа. Ако то чине, значи да им је потребно да привремено искључе твој разум и усредсреде твоју пажњу на њихове гримасе. Не сме се подлегати, треба гледати смирено и покушати да се схвати шта иза те димне завесе крију.
СЕНЗАЦИОНАЛНОСТ И ХИТНОСТ
То је технологија општег дејства која обезбеђује буку и потребан ступањ нервозе за подривање психолошке заштите. Међутим, понекад стварање вештачког фона сензационалности служи неком конкретном циљу, најчешће за одвлачење пажње. Обично сензација не вреди ни по луле дувана – те је на Тајланду рођено слонче, те су уплакани Енглези донели цвеће на гроб принцезе Дајане, те је у Португалији аутобус завршио у јендеку, те је Козљонок ухваћен. Зашто је то потребно саопштавати грцајућим гласом? Ту већ свако мора да развије осећање мере – пореди важност саопштења с нашим стварним проблемима. Уопште, оне политичаре и информаторе који злоупотребљавају те атрибуте саопштења, једноставно треба у мислима унети у списак стално запослених манипулатора и према њима се увек односити с неповерењем. Ах, управо нам је саопштено! Ах, држаћемо вас у току! Ама шта сте нам то саопштили? Већ сутра ћете и сами на то заборавити.
Само са црним кутијама су нам се већ на главу попели – торочу о њима после сваке катастрофе, а када их на свеопшту радост пронађу – тајац. Па што су онда о њима и говорили?
ПОНАВЉАЊЕ
Понављање је главно средство несавесне пропаганде. Зато оно и служи као добар знак њеног присуства. Ако изненада почињу да свакодневно распредају једну те исту тему или употребљавају једне те исте комбинације речи – ту нису чиста посла. Још је М. Ј. Салтиков-Шчедрин упозоравао: Све се мислим – тешко оном граду у коме и улица и крчме беспотребно цвиле како је својина света! Биће да ће се у том граду десити нечувен лоповлук! Понављање делује на подсвест, а њу лоше контролишемо. Према томе, морамо се трудити да саму чињеницу понављања неког клишеа забележимо у свести, и онда као да се укључује сигнализација. Аха, опет су ко зна зашто почели да певају исту песму – значи, будимо на опрезу. На пример, наши просвећени реформатори повремено ударају у кукњаву што нема купопродаје земље, али никад не објасне како ваља зашто им то треба. Ту је очито да рачунају на сугестију пошто никакви разумни аргументи не постоје,
а социјалну поруџбину из сиве зоне су прихватили, па и новац од наручиоца вероватно већ примили и потрошили.
ДРОБЉЕЊЕ
Ако политичар или јавна гласила која му помажу желе да грађанима неки проблем објасне и добију њихову свесну подршку по неком питању, онда ће увек тај проблем изнети у целовитом виду, макар и укратко. Проблем се може упоредити с организмом – он има предисторију (родитеље), он настаје и развија се, стиче породицу и потомке – проблеме који су у вези с њим или их је он изазвао. Када он буде решен (умре), почиње нов циклус, живот наредног поколења – будућност. Политичар који манипулише нашом свешћу представља нам уместо целовитог проблема његов мали комадић, па и њега дроби на делове – тако да не бисмо могли да спознамо целину и начинимо избор. Морамо му веровати као жрецу који поседује читаво знање.
Узмимо исти тај проблем приватизације земље. Њега истрајно приказују као чисто економски проблем – то је као и поставити киоск на тржници или га уклонити. Већ и такво скраћивање питања представља поуздан знак манипулације, други нису ни потребни. Сваког политичара који на почетку не упозори да својину над земљом предодређује врста битка народа (а значи и врста самог народа и његове културе) одмах би требало сматрати манипулатором. Друга је ствар ако упозори па онда каже: али ћу ја, као, сада дотаћи само мали делић проблема, онај економски. Но, и економски је одељак врло велики, и њега прво треба читавог назначити, па онда прећи на купопродају. Ниједно питање не треба примати као искрено постављено ако није дата његова предисторија. Зашто у Русији никад није било приватне својине над земљом? Зашто су сељаци захтевали национализацију? Које су снаге конкретно данас по том питању дошле у сукоб? Чак се и та питања
прећуткују, ни њих не дају да се довикну с екрана.
ВАЂЕЊЕ ИЗ КОНТЕКСТА
Тај је знак сродан претходном. Вадећи проблем из реалног контекста, не говорећи о важним спољним чиниоцима, манипулатор нашу мисао, наш рад на тумачењу његовог саопштења утерује у њему потребан узани коридор. Зато, чим се јави сумња да политичар или његов пропагатор прећуткују спољни оквир проблема, унутрашњи глас нас мора упозорити – манипулација! Узмимо исти тај проблем купопродаје земље. На недавној међународној конференцији криминалистичких стручњака посвећеној наркобизнису и прању новца, у главном реферату је у посебном одељку речено да најбољи начин прања новца представља куповина земље. Даље је отворено речено да светски нарко-бизнис чека закон о слободној продаји земље у Русији – јединој земљи у којој је пољопривреда упропашћена, држава корумпирана и земља ће се будзашто продавати. Може ли се тај спољни чинилац игнорисати па чак и не спомињати? Само у случају да политичар или јавна гласила
која постављају питање продаје земље учествују у великом програму манипулације.
ТОТАЛИТАРИЗАМ ИЗВОРА САОПШТЕЊА
Будући да што потпуније уклањање несагласних извора информација и мишљења представља изузетно важан услов за успех манипулације, одсуство стварног дијалога поуздано је обележје манипулативности саопштења. Знајући то, манипулатори се труде да купе или у сопственом колективу однегују подметнуту патку-мамац да наводно расправља с манипулатором. Међутим, код нас су у Русији проблеми толико усијани да манипулатори сматрају да је боље сасвим спречити и саму помисао о могућности дијалога и поређења становишта. Зато су њихове подметнуте патке исувише трапаве, и онда је боље без њих – поузданим поступком: опоненту сасвим запушити уста. Тако да када независна телевизија саопштава некакву важну смерницу и при том не да реч или макар пола речи озбиљном противнику те смернице – она покушава да манипулише свешћу. Наше друштво сада није идеократско у коме се расправе о главним питањима морају водити алегорично и јединство
погледа представља одређени ритуал, а не манипулацију. Код нас је друштво засновано на конкуренцији (премда је и нестабилно). Садашњи тоталитаризам извора информација представља резултат зликовачког дослуха политичких клика и поуздан знак манипулације. Понекад се тај тоталитаризам ремети због појединачних и помно контролисаних противречности између појединих клика. Гусински против Березовског! Али се при том главни проблеми нашег живота свеједно не покрећу – то строго надгледају сви ауторитети.
Па и у ситницама одсуство коментара са стране, који није нимало тешко добити, представља знак манипулације. Такав коментар не би дозволио идеолозима да стварају нервозу. Да је НТВ, пронашавши у Измајловском парку торбу с радиоактивном материјом замолила стручњака за коментар, он би просто рекао: Грађани, не брините, то је јефтини спектакл. Шта то НТВ-у треба?
ТОТАЛИТАРИЗАМ РЕШЕЊА
Још је очигледнији и повезанији са претходним обележјем тоталитаризам саме формуле решења која се аудиторијуму сугерише. Нема нам друге! Не мењају се коњи насред речног газа! Јељцину нема алтернативе! Када чујете такве говоре, мирне душе можете у мислима ставити ознаку: Манипулатор. Сама суштина животног процеса је у томе што идемо кривудавим путем, и на сваком кораку је раскршће, рачвање пута. И ми бирамо, сваки пут размисливши о томе. Често се тај рад на доношењу одлуке обавља толико брзо да га и не примећујемо, али се он обавља. Када је избор сложен и приликом њега се јављају противречни интереси, алтернативе морају бити јавно обнародоване. Када нам пак кажу да избора нема, да Чубајсовој реформи нема алтернативе, онда је то манипулација доведена до ступња гротеске. Невоља је у томе што је превише оних који су постали саучесници у њој, тако да на јавно мњење притисак врши велика армија секундарних манипулатора.
БРКАЊЕ ИНФОРМАЦИЈЕ И МИШЉЕЊА
То је толико груби поступак манипулације да су у европским законима против њега уведене чак и ограничавајуће норме. Човек који се припремио да сазна чињенице тешко се може заштитити од мишљења о тим чињеницама која му се заједно са чињеницама сугеришу. Кажу ти да је у Токијском метроу неко распршио отровну материју сарин – и сместа убацују мишљење да су то учинили секташи. А сутрадан већ говоре: секташи који су распршили отровну материју сарин. Код нас се тај поступак стално и невиђено дрско примењује. Јер, чак смо и тврдњу да су куће у Москви дигли у ваздух чеченски сепаратисти сви ми већ одавно прихватили као чињеницу, премда је то било само мишљење, и то узгред речено. Није много тешко увежбати свест тако да у сваком саопштењу аутоматски раздваја информацију и мишљење. Када је бујица мишљења исувише густа, разум мора дати сигнал: пажња, манипулација!
ПОКРИЋЕ У АУТОРИТЕТУ
Када се као аргумент за подршку неке чисто идеолошке или политичке тврдње наводе ауторитет и поштовање стечени у сасвим другој сфери, невезаној за ту тврдњу, онда је то типична манипулација. И то при том груба и примитивна манипулација. Зар француски филмски глумац Депардје са својим дебелим носем може имати за нас икакав ауторитет приликом избора председника? Са становишта здравог разума – не. Он, долазећи у Москву да агитује за Јељцина, експлоатише наша осећања и подсвест. Када нам А. Д. Сахаров, који је читавог живота у затвореном институту проучавао слаба садејства у језгру атома, сугерише помисао да се СССР мора поделити на 35 држава, а Јермени морају почети рат за Карабах, и при том напомиње да је он – академик, онда је то груби поступак манипулације. Никаквог му ауторитета у питању државног устројства или спора између Јермена и Азербејџанаца ни његова залиха знања, ни његово животно искуство не дају. Кад он
користи ауторитет научника – то је подвала. Да, Ростропович добро свира на виолончелу, ретко ко уме тако. Али кад он узима у руку аутомат да одбрани демократију или падне као жртва совјетске солдатеске и уморан заспи у фотељи не испуштајући оружје из руку, онда је то јефтин спектакл који би требало да нас дирне. Славуји, славуји, не будите војнике.
АКТИВИРАЊЕ СТЕРЕОТИПА
Увек би требало да изазове сумњу ако се политичар или јавна гласила апелујући на нас упорно обраћају нашим стереотипима, буде наше осећање некаквог заједништва, истичући нашу различитост од њих – других. Тежња пошиљаоца саопштења да стереотипизира наше понашање, то јест постигне да ми информацију примамо и на њу одговарамо у складу с нормама понашања одређене заједнице – поуздани је знак манипулације.
Када Ела Памфилова, Гајдарова саучесница у пљачкању пензионера, изненада почиње да рони сузу поводом тешке судбине наших отаца, то је јефтина експлоатација нашег стереотипа синова. Жалосно је што она делује – Памфилову бирају за посланицу у Калуги (истина, не увек). Када помоћници Гусинског на НТВ-у, помагачи клана који отцепљује Чеченију, изненада почињу да болећиво саосећају с нашим момцима у Чеченији, онда то разумног човека одмах мора навести на опрез. Засад га то, изгледа, пре смекшава. Увек кад у обраћању чујемо очито или скривено апеловање на нека наша укорењена осећања или смернице, корисно је да брзо у мислима прелетимо хипостазе свога ја и проценимо на коју од њих притиска идеолог који нам се обраћа. Тако ћемо лакше схватити на какву он аутоматску реакцију рачуна и чему неприметно нагиње. Чим покушавамо да то увидимо, нестаје аутоматизам и почиње процес промишљања. Откривање знака манипулације
– подстицај је за то.
НЕКОХЕРЕНТНОСТ ИСКАЗА
То је изузетно важан знак и прилично лако се открива чак и интуитивно. Довољно је само бити малчице на опрезу, и одмах почињеш да осећаш: ту нешто није како треба. Не можеш похватати конце! Ако у једној реченици проклињу совјетско уређење због тога што је пресушило Аралско језеро, док га у следећој проклињу због тога што је покушавало да део воде из сибирских река пребаци у Аралско језеро – онда су, извин’те, ваши судови некохерентни и ви нас просто правите будалама. Или је и вас већ насамарио манипулатор вишег ранга. Некохерентност је врло често последица претходне манипулације чија је жртва дотични говорник постао, али то није толико важно – секундарни манипулатори су исто толико штетни, премда је њихова кривица предвиђена другим параграфом. Међутим, секундарни су корисни по томе што је код њих некохерентност понекад изразитија, још више вапијућа, зато што је они сами више не примећују.
Узгред, откривање неуклапања у тврдњама политичара и јавних гласила представља добар и занимљив интелектуални спорт. Кад смо већ принуђени да гледамо телевизију и читамо новине, њиме се вреди позабавити. Око се врло брзо извежба и чак постаје смешно гледати како се Ј. Кисељов или Т. Миткова упињу да ствари уклопе у најновијој идеолошкој патки. Вежбе откривања некохерентности јачају систематичност мишљења и чувају ону универзитетску културу коју нам је школа пружила. То је важан начин одупирања мозаичкој култури која се на нас ваља, и чија ће победа означити нестанак руске врсте мишљења.
* * *
Пређимо на другу страну нашег проблема – правила понашања која би требало да смање нашу рањивост на дејствовање манипулатора.
Прво правило је – проосећати и увидети да живимо у другачијем друштву него раније. Доспели смо у џунглу у којој је на нас (нашу свест) организован лов. То нам је тешко и нисмо на то навикли, али се морамо понашати у складу са стварношћу, а не с нашим жељама и старим навикама. Пред нама није јежић у магли, није зец, па чак ни добри вук из Чек’дер само!, већ нинџа-корњаче. И ми смо за њих – ништа, заједница коју нема смисла експлоатисати. Ако те корњаче коначно овладају кључевима за нашу свест, оне нас неће претворити у слуге, неће у робове, већ ће нас довести до провалије – и ми ћемо сами у њу скочити.
Ма шта да нам кажу полазећи од најпаметнијих теорија и позивајући се на најпаметније економисте од Аганбегјана до Јасина, морамо се ослањати, као на стену, на једну несумњиву и апсолутно поуздану чињеницу: овде смо, на овој хладној земљи, с истим овим неспособним, пијаним, лењим итд. народом, без икаквих кредита ММФ-а имали државу са другом по снази економијом и несаломивом одбраном. Ово јадно стање у коме се данас налазимо није изазвано елементарним непогодама нити инвазијом злих ванземаљаца, већ радњама сасвим конкретних људи и скупина. У нашој невољи нема ничег натприродног или природног – само људског. Извршити промене услед којих је већина народа лишена скоро свих средстава за живот, и богатствима одузетим већини завладала незнатна мањина (и то завладала отимачки, разоривши при том привреду) могло се само захваљујући погрешном избору и погрешним одлукама већине. Они су те грешке начинили услед великог програма
манипулације друштвеном свешћу с мноштвом очигледних подвала и обмана. Нема тог правног система у коме би та манипулација могла бити узакоњена и оправдана. О моралу не вреди ни говорити. Сада је проблем само у равнотежи снага и целисходности ове или оне линије понашања. Победнику се чак и предати може на разне начине. Зато нам је боље да прочистимо мозак и зауставимо интервенцију у нашу свест. Какве поступке у ту сврху могу применити сваки појединац и организације у које се људи окупљају ради спасења? Побројаћемо укратко оно што је непосредно или посредно у књизи било размотрено.
СМАЊИВАЊЕ КОНТАКАТА
Треба што мање боравити у зони контакта са манипулатором или потенцијалним манипулатором. Не можемо да уопште не идемо на скупове безбожника, али макар треба што мање ићи. У стварности нема никакве разноврсности информација на разним ТВ-каналима – тако да је непотребно прелазити с једног програма на други у нади да ћемо добити некакву другачију мрвицу сазнања. Та мрвица није тога вредна. Потребне информације ће овако или онако до нас стићи. Боље је избегавати и искушење боравка у позоришту скандала које манипулатори пред нама изигравају. Тешко је борити се с искушењима, али се треба трудити. Не треба се уздати у своју отпорност – сигнали телевизије делују у њој потребном правцу независно од тога како се ми према њима односимо у нашој свести. Лако је било Одисеју да слуша сирене – наредио је друговима да га вежу за јарбол. А они су веслали и управљали једром. Да им није залио уши воском – сви би настрадали.
ИЗБЕГАВАЊЕ ОВЛАДАВАЊА
Важну етапу у манипулацији представља овладавање аудиторијумом, његово сврставање. Како је речено у једном уџбенику, успех манипулације је немогућ без стварања савезника у душевном свету примаоца. Док још није дошло до овладавања, може му се успешно одупирати – онда ће и наредни манипулаторови напори бити узалудни, чак их можете и посматрати са стране и извући корист за себе. Делотворан је једноставан поступак као што је прекидање контакта, привремен одлазак. Свака операција овладавања има свој сценарио, свој ритам. Ако током сеансе хипнозе жртва изненада каже: Сад ћу накратко отићи, а ви само наставите – сви хипнотизерови напори улудо пропадају. Ако телевизија или митингашки политичари изнебуха приреде велико запљускивање и притискају на психу, корисно је привремено изаћи из те ситуације, смирити се, размислити – а онда се вратити. Омађијаност попушта и даљи стадијуми манипулације се чине чак чудни – зато
што сте остали несврстани.
Ако има могућности, корисно је прекинути манипулаторов ватрени говор питањима која нагло ремете његов сценарио. Питањима типа: Реците отворено, куда то смерате? То питање приморава манипулатора да пређе на суштину ствари, не завршивши при том сврставање аудиторијума и самим тим не лишивши га способности да критички појми саопштења. Или ће манипулатор бити принуђен да питање игнорише, што може изазвати незадовољство, јачајући психолошку заштиту. Чак ће и спретног манипулатора збунити човек који наизглед тешко схвата и стално запиткује (а можда се прави блесав?). Све у свему, сваки начин ремећења програма манипулације користан је за њено отежавање и скидање опсене.
ПРОМЕНА ТЕМПА
У програму манипулације темпо је врло важан. Манипулатор постиже успех када предухитри процес мобилизације психолошких заштита аудиторијума. Зато се толико велики значај придаје сензационалности и хитности. Коњички јуриш на слушаоца и гледаоца! Треба се трудити да манипулатор изгуби тај ритам, не сме му се дозволити да наметне свој темпо нашој свести – они не смеју доспети у резонанцу. Тај поступак је одражен у народној мудрости: Јутро је паметније од вечери! То значи да је корисно контакт прекинути, омогућити сировим мислима, осећањима и утисцима да одлеже – а онда свеже главе почети. Току манипулације треба наметати искидан и глибовит ритам, сместа одбацивати надувавану ситуацију хитности. У ствари је та хитност увек лажна, вештачки створена. Не сме се том притиску подлегати, не смеју се сместа прихватати оцене које нам намећу. Позната успореност мишљења код сељака у великој мери објашњава њихову изванредну отпорност
на манипулацију.
ПРОСЕЈАВАЊЕ БУКЕ
Манипулација је успешна у условима демократије буке када човека бомбардује бујица непотребних саопштења, и он не може да се усредсреди на онај проблем о коме мора одредити своје гледиште. Не може се усредсредити – принуђен је да се држи подметнутог му тумачења. Отпорност на манипулацију слаби ако се истовремено са саопштењем које сугерише некакву идеју на човекову свест дејствује сметњом. Одатле следи закључак: после пријема саопштења у коме може бити скривен идеолошки шверц треба филтрирањем одвојити буку која служи као сметња приликом разматрања управо тог саопштења. Најбоље је привремено се сасвим ишчупати из бујице саопштења да би се размотрило једно од њих. Губитак није велик, та бујица неће пресушити и ништа заиста важно неће нам промаћи.
НЕПРЕДВИДИВОСТ
Најлакше је манипулисати свешћу човека чије мишљење одговара јасном и строгом алгоритму. Ако пак оно кривуда, држи се необичне логике и доводи до парадоксалних закључака, тешко је одабрати кључ за њега. Манипулатори Запада су с великим потешкоћама проналазили прилаз дивљацима, Кинезима, Африканцима. Црнци већ два столећа живе у САД, али су још увек у незнатном степену припитомљени. Све у свему, овладавање и дејствовање манипулатора делотворно се избегава стварањем вештачке непредвидивости твоје реакције (извора информација, начина њихове обраде, логике извођења закључака, темпа садејства, врсте исказа итд.). По речима К. Кастанеде, када си непредвидив, нерањив си. Наравно да то није једноставна ствар, али неки се поступци могу усавршити. На пример, можемо се потрудити да свесно одгодимо или чак сасвим блокирамо аутоматске реакције – да не дозволимо да играју на нашим стереотипима. Аха, хоћеш да ме ганеш
песмицом ми, Руси.? Какве ту везе имају Руси? Ево ја радим, а зараду ми нису исплатили – шта је то? Која је разлика био ја Рус или Чуваш? Излазак из коридора наметнутих стереотипских реакција, промена поља ремети програм манипулације. По реакцији аутора саопштења (макар и одиграној у мислима) видеће се може ли он своју мисао да заврши као разумну – или гради манипулативну конструкцију. Поштеног политичара и саговорника тиме нећеш збунити пошто је његова мисао кохерентна, код њега представа о Русу неће доспети у противречност са представом о запосленом.
ИСКЉУЧИВАЊЕ ЕМОЦИЈА
Већина стереотипа које манипулатори користе има снажну емоционалну обојеност. Уздрмати осећања – за манипулатора је пола успеха. Зато се општим правилом може сматрати следеће: видевши да идеолози из неког разлога притискају на неко твоје осећање, треба привремено свесно ослабити то осећање. Примати саопштења хладно, као аутомат, а онда их хладне главе размотрити сам са собом, без дошаптавања. То може изгледати као цинизам, али је корисно постављени проблем прво одиграти чак сасвим изван моралног контекста – као што у војсци планирају своја бомбардовања. Одиграти, па тек онда укључити морална ограничења и опредељења. Врло често на осећањима играју зато да би емоције пребацили, каналисали их на апстрактног или специјално подметнутог жртвеног јарца, скренули пажњу са главног актера. Понеки такав јарац чак се и радује својој улози; шта ћете, такав му је темперамент. Сем тога, биће да и поприлично плаћају.
Користан поступак провере адекватности осећања које су пропагандисти у теби узнемирили састоји се у томе да уместо непријатеља поставиш неку другу фигуру која није толико омражена или привлачна. Да ли се осећање задржало? Ако није, значи да оно није везано за проблем, већ сугерисано у циљу манипулације. Ево, неко је експлозивом разнео зграде у Москви и Волгодонску. Изгледа да су Чечени. Телевизија је, све скупа са политичарима, уздрмала осећања и сви су радосно подржали рат у Чеченији. И ја исто мислим да је криминални режим у Чеченији требало ликвидирати, па и војном силом. Али ми није потребно да неко са мном при том манипулише, довољни су ми разумни аргументи. И онда замишљам да су зграде разнели плаћеници руске националности. Да ли је тако нешто могуће? Да, могуће је, и међу чеченским екстремистима има Руса, као што их је било и међу Немцима. Значи ли то да морам и Русе омрзнути исто онако како од мене траже да
мрзим Чечене? Не, не значи. Кад је тако, онда је боље експлозијама не придавати етничку обојеност, зец се крије у другом грму. Уопште, сви су ти Дудајеви, Удугови и Масхадови толико тесно испреплетени с московском врхушком да је просто глупо веровати у етничку природу чеченске интриге. Друга је ствар што спретни манипулатори данас умеју да сукоб криминалних клика претворе у етнички конфликт – па ти после тражи иглу у пласту сена. Али, они умеју да то чине зато што наша свест није на висини. У јерменско село довезу леш Јерменина – и сви сместа јуре у суседно азербејџанско село да кољу Турке.
ДИЈАЛОГИЧНОСТ МИШЉЕЊА
Манипулатори се труде да нас претворе у потрошаче идеја, у ухо које помно слуша и раширену зеницу, лишени смо сваког отвореног дијалога пошто он скида опсену. Дијалог разара манипулацију. Засад имамо један излаз – да дијалог пренесемо на молекуларни ступањ, чак да га водимо као дијалог у мислима. Али да не прихватамо ниједну тврдњу без питања. Треба уложити напор да се пронађе зачкољица за питање чак и у најокруглијој тврдњи, и не заборављати да је својство нашег ума – избегавање тешких питања, њихово гурање под тепих. Зато је у многим одговорним професијама уведено нешто налик на обавезан списак питања која приликом обављања сложене операције морају бити гласно постављена – и на њих гласно одговорено, као што чине пилоти авиона. Ако се научимо да причамо сами са собом, наше ће мишљење јамачно изаћи из колосека који су манипулатори предвидели, постаће непредвидиво. Можда ћемо постати налик на лудаке, али
је лудацима немогуће манипулисати, њихови су закључци са становишта задатог алгоритма парадоксални.
СТВАРАЊЕ КОНТЕКСТА
Пошто један од главних поступака манипулације представља угуравање проблема у вештачки изграђен контекст (често је то лажни контекст), онда ће одбрамбено средство представљати неприхватање понуђене поставке питања, замена наметаног контекста другим, изграђеним независно од потенцијалног манипулатора. Ево, кажу нам: У СССР-у није постојала категорија људских права, а на Западу је постојала. Нећемо расправљати око категорије, већ ћемо макар сами себе упитати: Па шта ако није постојала? Да ли су СССР и Запад били у истом контексту? У уобразиљи сам по себи започиње процес грађења контекста. Мислим да ће тако идологема људских права прилично брзо почети да изгледа смешно. Та и сами говоре: касарнски социјализам. Ма каква људска права у касарни? У њој су права и обавезе борца. А зашто то касарнски? Да ли нам се свиђало да живимо у касарни? Ма не, живот нас је приморао, хладни рат са противником неупоредивим по ресурсима.
Заправо чак нисмо живели у касарнском, већ у рововском социјализму. Можда би током рата свеједно било боље не живети у рову или касарни, већ у викендици? Не, није боље. Безбедније је у рову или макар у близини рова, у касарни. Ево сада живимо у викендици, хранимо се с наших шест ари. Милион сувишних смрти годишње имамо, и са људским правима испада горе него у рову. Премда је, дабоме, неко на томе омастио брк. А још кажу да Рим издајницима не плаћа. Плаћа, али би се увек хтело више.
Исту тврдњу треба ставити у другачији, историјски контекст. Да, Запад говори о људским правима, а ми нисмо говорили. Па шта онда? Када је Запад почео да о њима говори? За време сенатора Макартија? За време Мусолинија? За време Лутера и Калвина? За време Митерана који је Алжир преплавио крвљу? Не, почео је да говори буквално јуче, за време председника Картера. Али, та ми смо још имали времена, свака цивилизација има свој историјски узраст. Ми смо млађи од Запада, не треба журити, још ћемо поодрасти. Што је брзо, то је и кусо.
СТВАРАЊЕ АЛТЕРНАТИВА
Манипулатор, спречавајући дијалог, по њега повољно решење представља као да оно нема алтернативу – јер иначе почињу размишљања, просуђивања. Све у свему, оде маст у пропаст. Такав услов треба сместа одбацити. Како то нема нам друге? Тако нешто је немогуће! Довољно је само да самоме себи дозволимо да у мислима одвагамо разне варијанте решења па да се читава грађевина манипулације уруши – и одмах се виде користољубиве намере. Ево, спроводећи програм разарања империје зла, надували су проблем депортације читавих народа – кримских Татара, Чечена. Преселити читав народ, какав ужас! Злочин века! Хоћемо закон о репресираним народима! Момци, потпаљуј кућу!
На сву ту вику разуман би човек морао упитати: Господо драга, а како је требало поступити 1944. године са кримским Татарима који су ратовали на страни Немаца? Па нека Сахаров и Нујкин отворено одговоре: По ратном закону пострељати свих 20.000 мушкараца који су служили код Немаца. Да ли би тако одговорили? Не, просто би прекинули читаву кампању манипулације. Зато што би чак и у најраспаљенијем демократском мозгу севнула помисао да би за кримске Татаре као народ лишавање практично свих младих мушкараца значило нестајање с лица земље.
Исто тако се поборницима продаје земље може предложити: Зашто толико падати у ватру? У свим земљама фармери узимају земљу у закуп. Хајде да израчунамо следећу варијанту – уз садашње компјутере то је просто кô пасуљ. Апетити наших похлепних сеоских стараца-власника земље могу се законом ограничити, нека на име закупнине узимају 10 одсто рода, успут ће се и прихранити. Кад израчунају – расплакаће се. Али ће зато сви видети да нису фармери ти због којих се Черниченку и Киријенку цепа срце.
Једноставно навевши сасвим реалне алтернативе, манипулација се може прекинути. Ако се не могу гласно навести, онда их треба замислити – тако ћеш макар лично себе заштитити од манипулатора.
УКЉУЧИВАЊЕ ЗДРАВОГ РАЗУМА
То није једноставна ствар за образованог човека, али се уз известан напор може постићи. Када чујеш страствене говоре, боље је пропустити мимо ушију лепе фразе и ухватити само главни аргумент. Онда допустити да је тачан и размислити слаже ли се са здравим разумом оно решење проблема које ватрени говорник предлаже. А како бих ја учинио? – ето првог питања. Ма како чудно изгледало, најчешће испада да ти не би тако учинио. Присетимо се макар војног преврата из августа 1991. Појавио се ДКВС, на свим ТВ-каналима приказују Лабудово језеро. С друге стране, Јељцин и Попов позивају народ на барикаде. Него како – ухапшен је наш председник Горбачов! Хајде да сви за њега умремо на барикадама – или да свргнемо проклету диктатуру (чију?). Чију – то је магловито, али је у вези са барикадама сасвим озбиљно. А зашто одмах барикаде? Шта бих ја учинио? Прво бих телефонирао у Форос и сазнао у чему је ствар, чему толика галама? Форос не
одговара? Телефон је заузет? Има много других начина за ступање у везу. Па тек после тога – барикаде. У ствари је већ поподне, без икаквих додатних информација многим људима постало јасно да је читав тај преврат – спектакл. Али су ти многи ипак били ништавна мањина. А већини су сугерисали најбесмисленија тумачења збивања. Још и дан-данас многи верују да се жена Пугоа убила зато што Јанајев није постао председник СССР.
ТРАЖЕЊЕ КОРЕНА ПРОБЛЕМА
Манипулација се умногоме своди на то да људима предлажу такво тумачење проблема (противречности) које одвлачи од суштине. Људи галаме, узбуђују се, можда чак и очепе неког најнижег по чину, али неће причинити штету наручиоцу манипулације. Најбоље је, дабоме, да лажно тумачење изнесу представници саме оштећене стране у противречности (на пример у случају социјалне противречности – синдикати, комунисти и т. сл.). Али ако је то скупо, задовољиће се просто скромним трудбеницима телевизије. Уосталом, синдикални шефови су данас, изгледа, јефтини. Тржишним ценама – тржишну зараду! – ето њиховог тумачења наших невоља. А да тржишна зарада уз помањкање тражње радне снаге може бити једнака нули, на то заборављају. У такву заборавност чисто сумњам.
Још је Достојевски говорио да треба долазити до последњих питања. То значи да треба одмах да одбациш предложено тумачење и сам почнеш да постављаш питања, корак по корак се удубљујући. Онда ћеш брзо стићи до оне суштине од које те управо одвлаче ватрени браниоци народа – као што пилот ракету скреће од авиона избацивањем топлотног мамца. Он се ракети чини врелијим од авионског мотора и устремљује се за њим.
У књизи је у виду школских задатака наведен низ примера који показују како се, прелазећи на нешто дубље разине тумачења проблема, он сагледава у сасвим другачијем светлу. Ако пожелимо, могли бисмо прикупити мноштво таквих примера. Присетимо се макар како су нам током низа година као малтене главни социјални проблем представљали неисплаћивање зарада. И како су сви тако поверовали у то да су људи, када им је после годину дана изненада исплаћен део од тога, били срећни и пошли да гласају за оца рођеног. То је исто што и по рабиновом савету увести јарца у кућу. После, када ти дозволи да јарца истераш – која је то срећа! Постигавши исплаћивање, људи већ заборављају да упитају оно главно: па зашто је тако апсурдно ниска куповна моћ моје зараде? Чак и ако узмемо да је производња двоструко смањена – зашто се моја реална зарада смањила пет-шест пута? Зашто је чиновник који је увек и свугде добијао зараду једно два пута
већу од радника као што сам ја, одједном почео да добија сто пута више?
УКЉУЧИВАЊЕ СЕЋАЊА, ПРОЈЕКЦИЈА У БУДУЋНОСТ
Сећање и предвиђање су основ психолошке заштите од манипулације, управо зато и представљају један од главних објеката разорних дејстава. Манипулатори примењују читав низ технологија да у нама потамане осећање историјског времена, смештају нас у вечну садашњицу, намећу нам посебно, затворено време спектакла. Ишчупати се из шапа манипулатора – значи ишчупати се из тог зачараног временског круга.
Сваки пут треба улагати напор и реконструисати сећање о том проблему који манипулатори пред тебе постављају. Ако немаш снаге ни времена да нешто прочиташ, обавестиш се, упиташ упућене људе, онда је боље не веровати понуђеном миту, већ покушати да повежеш оне чињенице које јамачно знаш. Запањујуће је, на пример, како је идеолозима перестројке успело да из ничега створе мит о Столипину – тако да је он постао идол либералних интелектуалаца (извесно време га је 40% анкетираних интелектуалаца сматрало највећом личношћу Русије – стављали су га изнад Петра И). Прилично је широко познато да је Столипинова приватизација земље пропала, да је Русију довела до револуције, да су столипински пресељеници у Сибиру управо и чинили основу партизанских одреда који су отерали Колчака итд. Не, зарад изненадно букнуле љубави према столипинској реформи наши су се интелектуалци одрекли Лава Толстоја и А. В. Чајанова. Сељаке чак
уопште нећемо ни спомињати, па ми смо сад сви одреда племићи. По свој прилици, убацивање у умове мита о Столипину можемо сматрати сјајном операцијом, толико је мало за њега било основа. Та очито је, чак и без додатног читања, да није успело стварање знатнијег слоја фармера који би постали ослонац буржоаско-велепоседничког уређења, као што је планом Столипинове реформе предвиђано. Русија је и даље била сељачка, па чак и више сељачка него што је била пре реформе, реформа је само разљутила општину и у њој изазвала мржњу према гуликожама (то јест онима који прождиру општину). Чему се ту има радовати и шта славити?
Још је примитивније садашње лукавство манипулатора по коме извор садашњег економског расула вуче корене од мана совјетске привреде. Поготово би људи с економским и научним образовањем требало да се стиде веровања у то. Довољно је изградити временске низове главних натуралних показатеља привреде од 70-их година до данас па да се просто по типу графикона, по главним његовим критичним параметрима увиди сва бесмисленост те смицалице. Из таквих графикона се види да се сада уопште не ради о кризи, већ о убиству привреде политичким методама. Економски процеси једноставно и не могу да доведу до онаквог преокрета у динамици показатеља какав се 1992. десио. По карактеру кривуље Русија спада међу три земље света чији положај УНИДО карактерише појмом разорена привреда – Ирак, Југославија и Русија.
Чупајући се из вечне садашњице, из наметнутог нам спектакла, морамо се ослонити на здрав разум руског језика. Шта посејеш, то ћеш и пожњети. Ово је још цвеће, најгоре тек долази. Језик нас подсећа на повезаност времена – а телевизија баје да будућности нема. Да имамо једну велику бригу – хоће ли ММФ дати траншу у марту или не. Аха, ипак ће дати! Ах, неће дати! А иначе, све је у реду – БДП Русије је порастао за два одсто. А колико се руских дечака 1999. родило? А колико ће руских дечака 2010. служити војску? Да би се границе како-тако држале у безбедности, Русији је потребна армија од милион и по. Редован попис становништва 1999. није извршен да се народ не би замислио о будућности. Чак и ако сматрамо да се учешће Руса међу новорођенима није смањило (а јесте), онда путем екстраполације из пописа 1989. можемо сматрати да је 1992. рођено око 400 хиљада руских дечака. Уз садашњу смртност по узрастима до 2010. од
њих ће доживети једно триста педесет хиљада, од тога ће здравствено бити способно да служи војску око сто хиљада. А биће потребно преко седамсто хиљада. А шта ће бити 2015. године? Једино нам преостаје да се уздамо у љубав Мадлене Олбрајт према руском народу.
ПРОМЕНА ЈЕЗИКА
Најзад, једно од главних начела заштите од манипулације је одбијање језика на коме потенцијални манипулатор излаже проблем. Не прихватати његов језик, његову терминологију, његове појмове! Исто то препричати, али другим речима, избегавајући сваку идеолошку категорију. Препричати макар грубо и рогобатно, али у апсолутним појмовима који се могу превести у сасвим свакодневне, опипљиве представе – хлеб, грејање, рађање и смрт. Ако се током свих десет година реформе одиграва изумирање становништва, ако су у руским областима малтене престала да се рађају деца, ако су сељаци били принуђени да покољу преко половине говеда и скоро све овце, онда је називати то путем ка нормалној економији – изругивање са здравим разумом. Е па, у таквим категоријама и не треба размишљати. Треба говорити управо о променама у њиховом опипљивом натуралном облику. Кажу да смо имали касарнски социјализам па га је, као, зато и требало разорити. Разборитом
човеку је страшно да то слуша. Какве везе ту има социјализам? Зар је важно како се зове? Назови га макар и лонцем. Та, чињеница је да смо имали одређено животно устројство, и можемо га врло тачно описати у апсолутним појмовима – шта су људи јели, како су се облачили и грејали, од чега боловали и чега се бојали. Све је то заједно и чинило совјетско уређење живота. У њему је било мана, било је и вредности, чему дати предност – ствар је укуса. На пример, када сам на једном предавању у Шпанији предложио да привремено отклонимо све магловите идеолошке категорије и говоримо управо о натуралним показатељима животног устројства, то је имало неочекиван учинак. Показало се да је то свима разумљиво. И једна жена је рекла да за врло велики број људи у Шпанији чињеница да у совјетском животном устројству није било наркоманије претеже сва блага потрошачког друштва. Сва блага! А само реци касарнски социјализам или планска
економија – и она неће хтети ни да чује за совјетско уређење, то јој је одвратно. Ми смо – робови речи. Па онда не треба да речима још и командује манипулатор који нас је шчепао за грло.
Све су то, свакако, слаби савети.
Главни савет је мислити. И то мислити упорно, тешко, као што кубикаш копа тешку глину.
(Закључно поглавље књиге – Сергеј Кара-Мурза: Манипулација свешћу, Весна-инфо, Београд 2011)
########
Очигледан пример манипулације Тадићевог режима, која је чак превазишла и ступањ гротеске, и попримила монструозно ментално насиље над становништвом Србије и Срба као народа, је следећа мантра:
„Европска Унија нема алтернативу!“
И то се папагајски упорно монструозно 11 година понавља, чак и када на тим истим тв екранима манипулатори више не могу да избегну вести по којима се види да се ЕУ напросто распада! Чак високи ЕУ политичари траже финансијску позајмицу од Кинеза, да Кинези спашавају еуро зону, а нама кажу да нам је то (ЕУ) једина алтернатива!??
Да је то тако монструозно ментално насиље над грађанима Србије, које превазилази сваку манипулацију, видимо у чињеници да режим на ТВ екранима не пушта апсолутно никог да говори о другој алтернативи, јер тек би тако гледаоци били објективно информисани. Имали би у оптицају више алтернатива на основу којих би здраворазумски размишљали која је опција најбоља за нас.
Напросто је неприродно и беживотно да било чему, па и ЕУ, нема алтертнативу. У Србији се забрањује слободно размишљање на јавној сцени, то је наша највећа трагедија!
Преведену књигу Сергеја Кара-Мурзе „Манипулација свешћу“ коју је госпођа Сава Росић објавила у два дела, можете наручивати код сина госпође Росић, Петра Росића, на његовом телефону: 064/92-58-932