Самир Амин, легенда трећесвјетског, антиколонијалног покрета и неевропоцентричног марксизма. Рођен у Каиру, школован у Француској, по струци економист и политолог, али понајвише активист милитантне акције (у аутобиографији “Итинéраире интеллецтуел”, изданој 1990, признаје да је због активизма често страдало и учење за испите), аутор је 30-ак књига, међу њима и утјецајних студија о неједнаком развоју, марксизму у Азији и Африци, потреби “одвезивања” рубних земаља од глобалних центара моћи итд. Тај чести гост Титове Југославије дошао нам је и прерано и прекасно, с обзиром на грешке које као друштво сада непрестано правимо. Дошао је, дакле, у право вријеме да нам помогне отјерати вампире транзиције.
Како сте постали комунист у Египту?
– Нећу рећи да сам се родио као комунист, но скоро да је тако. У партију сам примљен у средњој школи, у доби од 17 година, а сада имам 79. Сматрам се комунистом и ничим другим до комунистом у том континуитету.
Што вам значи бити марксист данас, кад имамо пост, нео и сличне марксизме?
– Нисам ни нео ни палео-марксист. Нису ми драги сви ти атрибути. За мене бити марксист значи почети с Марxом. Бити свјестан чињенице да је Марx положио неке камене темељце радикалне критике класног друштва, посебно капиталистичког. Но, то не значи мислити да је Марxова задња у свим питањима и да се само требамо бавити егзегезом ријечи пророка, на начин редовника тога реда. У марксизам прије свега требамо интегрирати нова истраживања која се баве промјенама у начинима функционирања капитализма, на основи истих базичних принципа. Као друго, бити марксист за мене не значи бити марксолог, нетко са само теоријским интересом. То не могу одвајати од чињенице да сам комунист, нетко тко жели мијењати свијет, активистички судјеловати у промјени свијета која води према комунизму. А комунизам је за мене виши ступањ цивилизације, не само начин производње с бољом расподјелом прихода, већом друштвеном правдом и сл. У складу са својом доби, све сам увјеренији како је постепени пријелаз из глобалног капитализма у глобални комунизам врло дуг пут. То је вјеројатно питање надолазећих стољећа, неких таквих временских релација.
Дуги марш у комунизам
Подсјећате на Маоа који је на питање о сувременом значењу Француске револуције рекао да је 200 година премало за финалне закључке.
– Ми Египћани и Кинези имамо нешто заједничко: чињеница да имамо тако дугу хисторију даје нам осјећај времена у којем знамо да се друштва не мијењају у 50 година. У том раздобљу нисмо могли изградити социјализам. Национализација и експропријација капитала само је први нужан корак. Иза тога треба слиједити процес континуиране демократизације. Не “увођење” грађанске демокрације, вишестраначја и избора, у што не вјерујем – то су маскараде.
Бадиоу наша данашња уређења назива капитало-парламентаристичким.
– Да. Процес демократизације мора бити повезан, а не одвојен од друштвеног прогреса. То је пут, дуги марш у комунизам. Не само револуције, које волим, већ и револуционарна унапређења. Мислим да су револуције 20. стољећа, руска, кинеска, југославенска, вијетнамска, кубанска, енормна постигнућа. Но, оне нису успјеле покренути бесконачан процес демократизације као праве социјализације. Дакле, подруштвљење нове друштвености кроз демократизацију, а не као пуко подруштвљење робних односа који производе алијенацију и хијерархију.
Ту се крију и разлози пропасти југославенског самоуправљања. Изгледа да је Кардељ мислио како самоуправљање и тржишна економија могу живјети у хармонији, без повратка класне борбе у друштвене односе?
– Мислим да можемо имати дуга раздобља тзв. тржишног социјализма или боље речено ступњеве социјализма на путу у комунизам. Но, морамо осигурати увјете у којима је тржиште контролирано. И то све више: одозго, од државе, и најважније, одоздо, од радничких класа. Самоуправљање није било лоша формула, но то није било довољно. Југославенско самоуправљање имало је своје границе. На крају је произвело нове хијерархије с директорима, менаџерима и сл.
Родила се нова класна конфигурација, не само у партији, већ у цијелом друштву, која није била остатак поражених класа, како се говорило, већ заметак нове буржоазије која је чекала прилику да збаци социјалистички плашт.
– Недомишљеност система произвела је најприје компетицију међу радницима, међу подузећима. А онда, као нуспродукт, због федералног устроја државе, нажалост и компетицију међу регијама, која је ескалирала у међусобну нетрпељивост нација или псеудонација.
Како сте дошли до теорије свјетског система? Другим ријечима, до антисистемских теорија, које инзистирају на пресудности односа центара и периферија свјетске, капиталске моћи и њихове дијалектике?
– У писму Ласаллеу из фебруара 1858. Марx пише да намјерава написати шест књига под називом “Капитал”. Шеста, ненаписана, требала се звати “Свјетски капитализам”. Кад сам као млади студент, 21-годишњак, први пут читао “Капитал”, одмах ме придобила строгост те анализе. Но, истовремено нисам био потпуно задовољан. Чинило ми се да нешто недостаје. Није било објашњења реално постојећег капитализма као свјетског система. Развијеност и неразвијеност нису тематизиране. Што значи процес капиталске експанзије који доводи до поларизације, која се продубљује? А то је по моме мишљењу процес пауперизације, повезан с акумулацијом капитала. Њега не морате открити у сваком поједином случају, но врло јасно и снажно се указује на свјетском нивоу. Том фундаменталном проблему посветио сам сљедећих 50 година и скоро све своје радове. Не све, зато што сам писао и о тренутним политичким ситуацијама, но то је моје централно питање. Желио сам проширити питање производње нових вриједности на питање свјетских вриједности. Мишљења сам да је тај поступак марксистички.
Зато сте и могли написати да тзв. првобитна акумулација капитала није нешто једнократно, везано за неко мјесто и вријеме, већ поступак који се понавља на свим нивоима капиталистичке организације друштава.
– Моја докторска теза из 1954. била је “Акумулација у свјетским размјерима”. Тим се питањем бавим све до данас.
Садашња криза започела је 1971.
Кад данас говоримо о антисистемским покретима у свјетским размјерима, говоримо о антиглобализацијском, антикапиталистичком прије неголи о радничком покрету. Често говорите о “одвезивању” из свјетског система. Може ли онда међу ослободилачким покретима широм свијета бити синергије или су и они осуђени на компетицију?
– Садашња криза започела је још 1971., а не недавно. Капитал је на кризу реагирао централизацијом, монополизацијом, глобализацијом и финанцијализацијом. Те се ствари не могу међусобно одвајати. Та офензива капитала могла је бити успјешна на кратки рок, на двадесетак година. Раздобље од 1990., повезано с распадом совјетског система, па све до финанцијског распада 2008., у свом тексту “Излазак из кризе капитализма или из капитализма у кризи?”, који је и у вас преведен, називам белле епоqуе, по аналогији с периодом од 1890. до 1914.
То вриједи за центре, што не значи да неки наше мале прљаве ратове тако не доживљавају.
– Сад је на реду други, дубљи ниво кризе. Она се неће разријешити, већ ће се продубљивати. Сценарији попут садашњег грчког понављат ће се на друкчије начине на разним мјестима у Европској унији. Пред нама је период каоса, ратова, јаких друштвених покрета. На реду су промјене, а само потенцијално и револуционарне прилике. Видимо да су оне већ почеле у неким земљама Јужне Америке, у Непалу и другдје. Повучемо ли паралелу између двије дуге кризе, видимо да су прву белле епоqуе наслиједили Први свјетски рат, руска револуција, криза 1929., нацизам, империјални Јапан, Други свјетски рат, кинеска револуција, југославенска револуција, Бандуншка конференција, ослобођење Азије и Африке. То нису мали догађаји. Они су промијенили свијет више но капиталистичка акумулација, мобители или не знам што. Приближавамо се сличном, но друкчијем периоду. У повијести нема ремакеа, али бит ће то период сличне величине.
Неки су у нас 90-их хтјели видјети “поправак” Другог свјетског рата. Но, сада је то доба већ прошла фарса, пред новом могућом трагедијом?
– Али то је и неизмјерна прилика за радикалну љевицу, да се кристализира и наступи офензивно. Погледамо ли данашње друштвене покрете, тзв. алтерглобализацијски и сличне, они су дефанзивни, бране постигнуто, а против приватизација свега и сл. У својој су борби фрагментарни.
И само реактивни.
– Зато требамо ново јединство, које мора бити и политички пројект.
Но, постмодерни марксизам, попут Хардтовог и Негријевог, који је у једном тренутку био манифест “покрета свих покрета”, грози се институција као што су партије и синдикати?
– Њихове теорије нису ме уопће увјериле. Спонтанитет мноштва који они заговарају претпоставља да је појединац већ сада субјект повијести. Но, он ће постати субјект повијести тек у комунизму, од чега смо још јако далеко.
Промјене у субјективацији ипак се виде. Због финанцијске кризе, која није само финанцијска, али и због дјелатних акција студената, радника и сељака, и у нас се враћа у анализу класна борба.
– То је добра вијест.
Пропадање америчке хегемоније
Што слиједи након либерализма, да парафразирам наслов књиге Immanuela Wallersteina?
– Кад ме то питају, скромно одговарам да не знам, јер то нитко не може знати. Дао сам вам примјер одговора на прву кризу: серија грађанских ратова и револуција. Догађа нам се нешто слично. А како ће изгледати однос снага послије тих догађаја, знат ће они који ће живјети за четрдесетак година.
Стоје ли теорије о крају америчке моћи и о новом центру свјетског капитализма који се формира око Кине у Азији?
– Слажем се с Wаллерстеином да смо свједоци пропадања америчке хегемоније. Но, не слажем се да ће се формирати нови центар хегемоније, било око Кине или другдје.
А што кажете на цијелу струју мишљења која се гради на тези француског повјесничара Фернанда Браудела по којој је европски (и амерички) капитализам кратко доба изнимке, након које ће се капитализам вратити својим дугорочнијим правилима, формираним у Азији?
– Не, европски капитализам није изнимка. Моје је мишљење да су исте контрадикције које је капитализам показао у Западној Европи биле на дјелу и другдје, па и прије, нпр. у Кини. Кина је изумила три ствари пет стољећа прије Европе: модерност, а то значи да човјек живи у друштву за чију организацију је одговоран; друго, секуларну државу, пошто је династија Сонг 1.100. године одбацила будистичку религиозну државу; и треће, модерне цивилне услуге, заједно с испитима, дипломама и сл. Ти изуми путовали су на запад преко муслиманског калифата, перзијско-арапског калифата, до талијанских градова, да би се коначно кристализирали у трокуту између Лондона, Париза и Амстердама. И то је цијела прича, не постоји никакво “западно чудо”.
Присуствујемо ли онда обичној кризи капиталистичког циклуса или коначној кризи капитализма?
– Не желим тврдити да је на дјелу коначна криза. Капитализам има велику повијест прилагођавања. Десет стољећа требало му је да се прошири из Кине свијетом. Десет стољећа да се кристализира у двојној револуцији: политичкој у Француској и индустријској у Енглеској. Своју је базу развио у само једном стољећу, што је кратко повијесно вријеме. А онда је запао у кризу легитимације, почевши с Паришком комуном 1871. Слиједило је дуго раздобље ратова и револуција, закључно с раздобљем од 1945. до 1955. Дакле, капитализам уопће не карактеризира континуирани раст и сл., већ дуге кризе. Лењин је био оптимист милећи како је прва велика криза уједно и посљедња.
Империјализам као посљедњи стадиј капитализма.
– Сад имамо друго раздобље дугих криза. Друго раздобље ратова и револуција. Хоће ли бити и посљедње? Никад не реци никад. Раширено је мишљење како се капитализам увијек прилагођава промјенама. Но, морамо се запитати: под коју цијену? Јер он постаје све деструктивнији, као што поновно откривају еколози.
И колонизира све људске односе. Је ли ово фаза “капитализма катастрофе”?
– Капитализам је одувијек био деструктиван, но та деструктивност расте. У праву је била Роса Луxембург кад је прије једног стољећа рекла: “Социјализам или барбарство!” Данас то вриједи више но икад. Што се капитализам боље прилагођава, то је деструктивнији. И то се сад види.
У земљама Блиског истока, па и онима гдје је прије неколико десетљећа љевица била јака, нпр. у вашем Египту, сад доминира тзв. политички ислам. Како то тумачите?
– Политички ислам зло је успоредиво с етнокрацијама на подручју бивше Југославије. Јер, то нису демокрације, већ етнокрације. Право цивилно друштво и грађанство замијениле су тзв. нације. Исто је у политичком исламу, било да су вјерске или псеудоетничке компоненте замијениле остале. Постоји у Грамсција дивна анализа, која се односи на први вал социјалистичких постигнућа у 20. стољећу. Имали смо руску, кинеску, југославенску, вијетнамску, кубанску револуцију, национално ослобођење у Азији и Африци, радикализацију покрета за ослобођењем, па и праву западноевропску социјалдемокрацију, које више нема (сада је то социјални либерализам). Тај први вал губи снагу, остаје без даха, поступно еродира, губи легитимацију и кредибилитет, те нестаје. Приближава се други вал, назовимо га социјализмом за 21. стољеће или некако друкчије, свеједно. Први вал је завршио, други још није почео. У међувремену, каже Грамсци, кад је ноћ прошла а дан још није свануо, у том се сивилу појављују духови, монструми. Наша садашњост препуна је чудовишта – етнокрације у Југославији и политички ислам у мојој домовини такви су монструми. Они нису рјешење. Само испуњавају вакуум.
http://www.novossti.com/2010/05/slijedi-razdoblje-ratova-i-revolucija/