У мору свакојаких Дачићевих изјава, једна се нарочито издваја: „Политика се у Србији води – главом.“
У једној Чимарозиној опери, један јунак пита другога: „Да л’ у глави, имаш главу?“ То питање старо је више од два века, али ето, код нас је постало опет актуелно.
Било је дана, година, па и векова, кад се такво једно питање код нас није могло постављати. Данас, пак, сваког часа! Догађаји, који се намећу сваког трена, откривају да су надвисили људе који су на њих управљени. Не може се чак рећи да иду за њима, јер не знају какви ће све бити и одакле ће искрснути. Тај и такав „сценарио“ установљен је 5. октобра. Све што се у овој земљи дешава, од тог судбинског 5. октобра, дешава се по туђој вољи и потреби, и свака припадност постоктобарској власти, у било којој форми и функцији, непоштена је и срамотна.
Ко год је имао главу у глави, морао је, до сада увидети, куда све то води, да је чак свака привилегија, која је произлазила из те припадности, не само пролазна, већ и убитачна.
На жалост, све ово што се збива са овим народом одвећ дуго траје, још далеко пре 5. октобра, да се чак може говорити и о постојању народа, као целине. Србија није држава, већ географски појам, који свак може да прекраја како хоће. Дотерало се чак дотле да је сасвим нормално, што владари ове земље, јавно траже оне, који ће их одржати на власти. Чак говоре о томе, како се поносе што су „отворили врата за сарадњу са Уједињеним Емиратима“ али у исто време „стиде се оних који то ‘отварање’ критикују без икаквих аргумената. Емирати су могли да бирају државу са којом ће да да раде, а они су изабрали Србију“.
Наравно, то је говорио Вучић, али не само у своје име, већ и у име председника Николића! Па је у том склопу изразио и понос, што су „зауставили раст незапослености“, чиме је показао да није прочитао ни предуговор, који је потписао његов нови пријатељ Динкић, у ком стоји да „нова компанија није преузела обавезу да задржи све запослене раднике, од којих ће остати само они који испуњавају услове“, што значи и даље ће расти број незапослених! Према томе, ништа од реченог поноса!
Дакле, још једном се показало да је Вучић баш тај, који говори без аргумената. Код њега су речи брже од мисли, што се толико пута већ догодило. Коначно, треба се запитати како је успео да тесно сарађује са Динкићем, коме је у лице рекао, 23. јула 2012, дакле тик пред стварање нове владе, да је „један од највећих пљачкаша у српској историји“!
Ове његове речи и њихова садашња блиска сарадња, бар у споразумевању са Емиратима, најбоље говоре о каквим је карактерима реч.
И зато треба веровати Горану Живкову, бившем министру пољопривреде, који је рекао за уговарање са Емиратима, да је то „Велико правно и морално насиље“, да ће „они, који су направили споразум са компанијом Ал Дахра, једног дана одговарати, макар пред моралним и политичким судом.“
Живков, даље, не може да се чудом начуди, како се мимо закона, дозвољава Арапима куповина 25 хиљада хектара земље, а то право ускраћује купцима из ЕУ, која је највеће тржиште за фирме из Србије. Он је упозорио и на то да је „компанија Ал Дахра у многим земљама покушала да направи сличне аранжмане, али је једино у Србији, и то без тендера, успела. За сваког ко се разуме у пољопривредно тржише цена од 250 евра по хектару, далеко је испод тржишне цене“. Шта више, Живков тврди, да је Удружење пољопривредника из Баната нудило 500 евра по хектару,“ али то тандем Вучић– Динкић, није прихватио!
Дакле, није истина како Вучић каже: „Емирати су могли да бирају државу са којом ће да раде, а они су изабрали Србију“! Да ли то Вучић себе обмањује, или хоће „грађане“ да обмане?!
Предуговор предвиђа да до 31. марта ов.г. треба бити ратификован, и прилика је да се за ова два месеца, испитају све околности под којима је Србија гурнута у овај „посао“.
Да кажемо још и то, да је реч о 8 пољопривредних државних добара, дакле тзв. јавних предузећа, који су у позицији да изгубе тај статус. Али, како се знају имена директора тих комбината, требало би да се зна и којим су партијама они припадали, које су их поставиле на та места. и да би, пре сваке комбинације са тим добрима, и те партије и ти њихови кадрови морали да сносе одговорност за негативно пословање тих комбината!
Хоће ли неко од оних 250 наименованих народних посланика, затражити тако нешто, или ће, као и обично, послушати наредбе оних који су их именовали, и прећи преко свега овога убитачног по државу, као да се ништа није догодило! Дакле, одобрити долазак Арапа у нашу земљу, са свим пратећим последицама!
Хоће ли Уставни суд по својим овлашћењима и обавезама, спречити ову недозвољену „радњу“. Или ће и он, затрпан толиким својим дневним пословима, прећи преко свега, као да је нормално и на закону засновано!
Све се свело на политику, у ствари на вулгарну борбу за власт, од врха до дна. Општа питања обнове, развоја, напретка, гурнута су у запећак. Од 5 октобра ништа од капиталног значаја није урађено, а оно што је изграђено у претходном периоду, разграђено је и распродато, да би се попунио буџет , који у свим својим ставкама, незауставиво расте, да се ни непрестаним зајмовима, којима се будуће генерације криминално оптерећују, не може санирати.
Вучић је обећавао да ће се 30-60 од 170 разноразних државних агенција угасити, а сигурно се њихов број увећао. Прошло је скоро шест месеци њихове владе, а још се није размотрила корисност Динкићевих тзв. економских амбасадора. Тек је сада Министарство иностраних дела најавило да ће се та корисност, у „сарадњи са министрством финасија“ узети у разматрање! Аман, зар са оним човеком, који је те „амбасадоре“ увео и омогућио! Наравно, са својим млађаним кадровима, који су ушли у његов Г-17 управо зато да би постали терет овој земљи! Био би ред од Мркића и од Љајића, као министара за иностране послове и за спољну трговину, да објаве имена тих „амбасадора“, и њихов досадашњи учинак, и да на тај начин осрамоте и оног који их је по белом свету разаслао, и њих који су по том свету дембелисали и буџет оптерећивали!
Дошло је време које тражи открића свег што је рађено и урађено. Време стуба срама, ако не и судске одговорности. А ко зна, можда и радних логора уместо обичних затвора. То би чак било и хуманије.
Ових дана пукла је једна нова брука, о којој се готово и не прича, а још мање пише, јер то никоме, ко учествује у садашњој власти, не одговара.
Епицентар је Зајечар, а биће свакако и Крагујевац.
Наиме, у Зајечару где већ неколико година суверено влада Динкићев човек, Бошко Ничић, као градоначелник, у великом је сукобу са Сашом Мирковићем, од недавно помоћником министра саобраћаја, требало би, по плану, заменика шефа СПС–а, иначе министра просвете, да пређе у Београд, у неко министарство које држи Динкић, док би Мирковић, одн. СНС именовао свог човека за председника скупштине Зајечара, а СПС-у би припала тамошња јавна предузећа!
Савршено! такорећи „Ахтисаријев план“ за Зајечар, који су све три коалиционе странке, прихватиле. И уместо да се тај Обрадовић бави својим ресором, у ком влада потпуни хаос, и у организационом и у наставном погледу, он се човек бави партијским стварима, што је самом Дачићу, без сумње, важније.
И тако ће Ничића Влада сместити у неко Динкићево министарство, како је већ раније сместила Мирковића у министарство саобраћаја, и тако обогатити рад министарстава са њиховим локалним искуствима. Да би колико толико прикрио овај ахтисаријсвески план, Динкић се побунио против Мирковићевог постављења, кога је узела у заштиту министарка енергетике и п.председниица СНС, затраживши седницу председништа те странке. Наравно, седница је прошла као и да није била, сем што је потврдила принцип, по коме је важнија узајамност и сагласност трију странака на власти, него појединачни случајеви, са чиме се и Михајловићка сложила.
Београд ће се обогатити са новим житељима, који су, како рече Андрић у својој „Госпођици“, дошли да се открију одн. сакрију, што ће већ време показати.
Да подсетимо. У своје време је у Ваљеву требало да се отвори погон „Горења“, али је у последњем часу Динкић, то „Горење“, пребацио у Зајечар, и тиме помогао Ничићево устоличење и његову каснију владавину!
Међутим, држала се седница Гл. одбора СНС на којој је Вучић држао предавање члановима, као некад Милошевић свом Гл,.одбору, посвећеног циљевима странке. У том директивном пледоајеу, Вучић је, као и обично врлудао, спуштајући се чак и до претњи.
„Или ћемо нешто да учинимо за обичан народ, или ћемо отићи у опозицију!.. Зар стварно мислите да је то решење за Србију?.. Ако не буде помака, мењаћемо тим“.
Наравно, Вучић је и сам свестан, да ствари нису ни најмање ружичасте, али и дабоме, не може да призна да је један од разлога том стању, он сам, одн. његова способност да се носи са догађајима, који му се намећу, и њему и влади, коју дели са Дачићем и Динкићем..
„Добили смо предлоге за важне функције, али безбедносне провере (??) су показале, да од 15 предлога, ни један не може да прође! Аман, људи, кога то предлажете!“
Затим их је упозорио, да ко год дође на неку функцију, „па се позива на њега, Вучића, знајте, да лаже!“
Ко су ти људи, и како су, мимо њега, дошли на функције??? То није рекао.
Али је зато рекао да смо „ближи вратима Брисела, благодарећи одговорној политици државе“…
„Са коалиционим партнерима у Влади, нити се грлимо, нити се љубимо, нити се бог зна како волимо. Важно нам је остварење циљева за бољи живот грађана!“
Не зна се шта је Главни одбор на све то рекао, и да ли је уопште било шта рекао. У политичкој пракси од 5. октобра, знано је да су држани конгреси странака, само са једним дискутантом, па што не би и седнице главног одбора без и једног!
Тек да смо ми били у могућности да завиримо на ту седницу, ми бисмо рекли Вучићу, да они нису ни Српска, ни Напредна, па чак ни Странка.
Јер, кад би била српска, он би се обраћао – Србима, а не увек и само –грађанима!
Нису ни Напредна, а ни Странка, јер највећи број чланства припада ренегатима из других странака, који нису дошли да остваре никакав други програм, сем свог промакнућа! Дакле, то је скуп одбеглих који нису успели у својим ранијим странкама да се домогну неког уносног места, па су дошли код њих, очекујући да то наплате, што је и сам Вучић, као што се видело, признао, кад је рекао да од 15 предложених за важне фунције, ни један није издржао безбедносну пробу! А шта значи и у чему састоји та – проба, то је остало под знаком питања!
Најтачније би било рећи да је СНС странка радикалских дисидената, који су, под ко зна којим и каквим условима, прихватили Тадићеву паролу: „Европа нема алтернативу“. Мада би најпаметније било да су се, као некада кад су се радикали подвојили, и они назвали – Самостална радикална странка. Овако, са ранијим речником и понашањем, са неприродним пригрљењем Европи, они не могу представљати озбиљан свет, онај који импонује и који тиме окупља праве људе око себе! Дакле, родољубе! Не може се годинама, потпуно исправно, говорити да нам Европа није пријатељ, да нам никада то није била; и одједном, само ради власти, променити се из основа! Ако то може, онда то није људски и није достојно поштовања.
Уосталом, Европа није од јуче, што нам из дана у дан показује својим непромењеним, вековним непријатељством. То ће и СНС, па и Вучић, ускоро осетити, што је најмање важно, а што је битно по ову непостојећу државу, нашу Србију.
Бавити се политиком, то значи, пре свега, видети будућност. А та будућност ништа нам добро не обећава. Још је стари Илија Гарашанин учио: „ Из попуштања, извесна је само пропаст и ништа друго!“
Несрећа је у томе, што ови људу који су на власти, мисле да су они достојни некадашњих наших великана, што је равно глупости.. Зар Динкић да буде раван Милану Стојадиновићу, Велимиру Бајкићу, Кости Стојановићу, Лазару Пачуу, Момчилу Нинчићу, др Миловану Миловановићу, Вукашину Петровићу, др. Михаилу Вујићу, Кости Таушановићу… или Дачић да је што и Никола Христић, генерал Сава Грујић, Јован Ђаја, Светозар Милосављевић, Јован Авакумовић, Стојан Рибарац, Светомир Николајевић, др Владан Ђорђевић, Пера Велимировић… да не набрајамо.
Сви су они били страначки људи, али сви су били најпре Срби, а ко од ових садашњих је Србин и ко од њих јавно ради за српску обнову и спас? Све се своди на оно што је председник Николић рекао: „У Србији је лакше бити против Србије, него бити за Србију.“
Права је истина да су све владе, па и ова, развијале своју активност по тој формули. А ево и последњег примера. У Аранђеловцу постоји удружење под именом „Наши“, који су излепили плакате по разним местима, на којима су обележили неке невладине организације које се у борби против праве Србије ослањају на стране службе које их и финасирају. Међу њима се помињу и Фонд за хуманитарно право, Жене у црном, Центар за културну деконтаминацију, Хелсиншки одбор за људска права … Не улазећи у то да ли их финасирају стране службе, може се са сигурношћу тврдити, оно што сви знају, да су све те побројане НВО, изразито антисрпски обојене и да у том смеру већ годинама несметано делују, онако како то рече председник Николић
Наравно, те су се НВО пожалиле „неким“ амбасадама, које будно прате и њихов рад и стање људских права у Србији, што је био повод да се странке на власти огласе, тражећи (преко Жарка Обрадовића заменика шефа СПС –а и Владимира Цвијана функционера СНС-а) да тужилаштва и судске власти узму у заштиту ове антисрпске организације, па чак и да НВО „Наши“ забране! Треба се сетити да је Тадић са смешком на лицу пратио деловање омладинске организације „64. жупанија“, која је Војводину видела као ту мађарску жупанију, али је зато сместа долетео у Н. Сад да тражи најстрожније кажњавање „фашистичке организације“ српске младежи Национални строј!, што је, дакако, и судски санкционисано. Овога пута, пошто су настале „промене“, од суда и тужилаштва се само тражи да виде, да ли „ту има елемената за – неке кораке“.
Које је то лицемерје и која беда! Просто – срамно!
Не улазећи у то шта Ђилас намерава да чини у окупљању ДС око себе, мада би било боље око Србије, ипак треба му се захвалити што је маркирао Динкића као злотвора Срба и Србије, кад је рекао да је Динкић аутор „историјске незапослености Србије и историјског задуживања Србије“, обећавајући да Динкић никад неће бити члан њихове евантуалне будуће владе.
Да се још једном послужимо Илијом Гарашанином: „Добро би било имати један Савет од људи који никаквих интереса у нашој несрећи не траже“. Полазећи од те Гарашанинове мисли, ми смо себи дали слободу да један такав „Српски национални савет“ видимо у овим људима:
Проф. др Василије Ђ. Крестић, проф. др Миладин Шеварлић, проф. др Мило Ломпар, проф. др Михаило Матић, проф. др Александар Поповић, др Ненад Поповић, Владислав Јовановић, Живота Јовановић, Горан Петронијевић, Бранко Драгаш, Никола Мирков, Ратко Дмитровић, Љубиша Милановић, Мирослав Лазански, Владимир Димитријеић, Срђа Трифковић и Новак Ђоковић.
Извор: WWW.Novinar.de