Зашто британско друштво, медији, политичари и шефови полиције заташкавају праву природу нереда који су освојили Лондон и остале британске градове
Као бивши становник Winchmore Hill, прилично сам добро упознат са деловима око северног Лондона (Wood Green, Ponders End, Enfield…), који су погођени током три ноћи нереда и пљачкања, и који су се сада проширили и на остале делове британске престонице. Провале, крађе аутомобила и вандализам проблем су мог некадашњег суседства (Н21) већ две деценије, али хаос какав је задесио Лондон протеклих дана било би тешко замислити ван паклених граница Tottenham’s Broadwear Farm-а. Постоје три кључна аспекта лондонских ноћних нереда које не помињу мејнстрим медији: расе, затим упечатљива равнодушност већине пролазника у односу на хаос који се око њих дешава и подједнако упечатљива неспособност или неспремност полиције да наметне и одржи ред.
Немири су почели прошлог четвртка протестом због фаталне пуцњаве полиције на Марка Дугана, наоружаног криминалца афро-карипског порекла. Гомила од око триста људи, махом западних Идијаца, окупила се испред полицијске станице у Тотенхему (High Road) и захтевала „правду“. Протест је убрзо прерастао у дивљање маскираних „омладинаца“ наоружаних молотовљевим коктелима, металним шипкама и бејзбол палицама.
У медијским извештајима недостају објашњења ко су „омладинци“, иако су њихови идентитети и начин размишљања, бар што се тиче „Гардијана“, сасвим јасни. Што се тиче остатака паљевина кладионице на Totteham High Road, недостају објашњења о улози „омладинаца“ у прављењу нереда, али када их, неко упита о полицији (која је у жаргону позната као „тхе Федс“ или „федералци“), они изражавају само презир.
„Они су досадни“, рекао је један. Повлачећи своју дуксерицу како би прикрио тетоважу на врату, његов пријатељ је додао: „Знате за љуту храну? Знате, ако је једете, боли вас кад идете у тоалет. То су федералци“.
„Ударили смо џек пот, ударили смо их у стомак!“, рекао је један тинејџер прећутно признавши да је учествовао у суботњим нередима, али није био опширан. Порука приче је: „Fuck the feds“. Млади Црнци осетили су се другачије третираним од стране полиције, заустављани су и претресани без разлога и објашњења. Додао је такође да није могао да нађе посао: „Чак и да успете, бићете на минималној заради“. Његов пријатељ који се представио као Розаy (име којим је украсио свој врат) сложио се: „Полиција третира младе Црнце са шокантним непоштовањем. Као да смо ништа.“
РАСА НИЈЕ БИЛА ФАКТОР
Гадљивост мејнстрим медија према идентитету ових изгредника, које је дописник НПР Лондон 9. августа назвао „момцима“ и „децом“, подсећа на инсистирање из 2005. године у Француској, када су муслимански демонстранти били називани „бесном омладином“. Линија ББЦ била је донекле контрадикторна у артикулацији свог извештаја о догађајима из 7. августа: „Да, млади црни људи имали су много разлога да се осете лоше, али њихова раса није била битан фактор у нередима, који су заиста један облик вапаја за помоћ“
„Полиција никада не разговара с нама, игноришу нас на овом месту и не мисле да смо људи“, каже Јаке Ману. „Увек су нас гледали као криминалце. Ако носиш црну капу, ако си Црнац, они ће ти навући било шта без икаквог разлога. Нисам срећан због нереда, али мислим да је ово било потребно, да ће тако људи сазнати шта се дешава у овој заједници и да ће научити нешто из овога…“
Млада радница Michelle Jackson (43) каже да су расне тензије између полиције и локалних младића умногоме подстакле ове догађаје. „Знала сам човека у кога су пуцали. Он је заиста фин момак, а они су од њега направили некаквог гангстера умешаног у оружје и сличне ствари. Начин на који полиција третира црне људе је као да смо ништа, они поступају с нама као да смо ништа. Младим људима говоре да су ништа. Једини разлог зашто су људи ово урадили је тај што је то једини начин да се за све то чује“, објашњава она и додаје да то није побуна само црних људи, него људи свих нација и узраста.
Њена изузетна способност да распозна националност углавном маскираних пљачкаша и њено инсистирање да „млади“ нису нужно млади дошли су из деска ББЦ. Предвидива левичарска прича о жртви и маргинализацији у контрадикцији је са једнако предвидивом и не мање апсурдном тезом да је „ширење нереда у другим крајевима Лондона изазвано искључиво економским проблемима и да нема расних тензија“.
То су бесмислице. Корен проблема је културне и духовне природе. Аутор Philip Womack ударио је ексер у главу својим блогом од 9. августа. „Штета је што писац Ј. Г. Ballard није жив да размотри нереде“, каже Womack подсећајући да су Ballardovi романи разматрали су интелектуалне и психолошке аспекте савременог живота.
И његовом последњем роману са злослутним насловом „Kingdom Come“, тржни центар постаје средиште насиља, док у Хигх Рисе становници постају дивљи. Али Нереди у Лондону имају још дубље и злокобније значење. Они су више застрашујући него што су то Ballardova истраживања психе. Читајући његове романе, знали смо да у нашој реалности, у нашем свету етике и морала, закона и права, свест већине никад не би дозволила да се овакве ствари десе. Ипак, док год остајемо цивилизовани, немамо сазнања шта се све може десити у ратној зони или у девастираној будућности. Али те ствари су далеко – биле су далеко. Оно на шта Ballard указује јесте колико је танка линија цивилизованости, оно што нас чини цивилизованим. Ми смо за длаку далеко од тога да побијемо једни друге камењем у главу, али већина ипак може да се суздржи. Застрашујућа ствар је то што је та линија код ове руље сасвим изостала.
Womack, као ништа мање узнемирујућу, види тенденцију већине пролазника који су били сведоци нереда. Њих се то не тиче, и они нису покушали да зауставе насиље, али су били расположени да снимају акције као да учествују у стварању неког културног чина. „Мислим да већина тинејџера учествује у нередима верујући да раде нешто херојски, да су попут људи из музичких спотова или других искривљених верзија реалности. Могу да замислим и да ће ови пљачкаши и демонстранти узбуђено гледати једни друге на својим мобилним телефонима, убеђени да ће то што су урадили бити претворено у некакву фикцију, самим тим што је снимљено“, пише Womack.
ПОЛИЦИЈСКИ ЛАВОВИ И МАГАРЦИ
Одвојеност од стварности и заједнице, која је очигледна, неће заштити црне пљачкаше и њихове беле сниматеље и посматраче. та одвојеност се односи и на полицију. Хиперосетљива када се ради о расним односима, она ће радије остати по страни када припадници „мањине“ крше закон, чак и ако друге мањине (на пример, турски трговци) због тога трпе последице. То је производ тридесет година старог става оваплоћеног у извештају Лорда Scarmana из 1981. године о немирима у Brixtonu, у коме се инсистира на сагласности да састав полицијских снага мора да одржава слику друштва којем служи. Ту је Macphersonov извештај из 1999. године после којег британска влада регрутује припаднике мањина, који чине осам одсто полиције. На крају, коментар Davida Greena у „Daily Telegraphu“ оцењује мишљење Лорда Scarmana као дубоко погрешно.
Полиција никада није представљала етнички или социјални пресек друштва. Полицајци су људи одабрани да носе униформу зато што то заслужују, а не због свог етничког статуса. Они су особе које заслужују да буду део професије која подржава закон без фаворизовања или наклоности, малициозности или лоше воље. Док год остаје веран томе, сваки полицајац има право на поштовање, свеједно био црн или бео, мушкарац или жена. Легитимитет полиције нема никакве везе са расним саставом тих снага, него само са непристрасним провођењем закона.
Уместо да подрже ову непристрасност, шефови полиције су 2002. године објавили „hate-crime мануал“ (упутство за борбу против криминала), које с презиром одбацује појам непристрасне правде. Они су одбацили принцип „colour blind“ (слепи на боју), што је требало да говори о полицији која ће се према свима односити на исти начин.
Такав приступ је погрешан и неправедан. Он не узима у обзир чињеницу да различити људи имају различите реакције и различите потребе. Слепило за ове фаличности у пружању услуга које одговарају потребама људи доводи до немогућности њихове заштите, без обзира на порекло. Свако ко није у стању да се понаша недискриминаторски морао би да очекује дисциплинске мере. У полицијској служби нема места за оне који не штите људска права других.
Др. Green, директор организације Civitas, закључује да у оваквој атмосфери не чуди то што полицајци верују да је сигурније чекати наређење с врха уместо да користе своје право да заштите јавност, без страха и без фаворизовања. Ипак, закључује он, овде је дошло до неопростивог неуспеха полицијског вођства у првих неколико дана нереда.
Спремност да се користи сила може да буде чак и задивљујућа. Али, кад догађаји измакну контроли, коришћење полиције у пуној мери постаје оправдано. Садашње генерације полицијских шефова научене су да промовишу вештине дискутовања о „питањима и проблемима“ расизма или на инсистирању да је „hate crime“ принцип отишао предалеко. Обучавање вођства да управља речима и „зуји“ о разним темама није произвело лидере који су у стању да командују током нереда. Повреде које су задесиле полицијске службенике показале су да постоји довољно људи спремних да буду храбри када је потребно. Али су и показале да су они лавови вођени магарцима, обучени на Bramshill полицијском колеџу на слушању ствари попут социологије и предавања о „злочину из мржње“.
Проблем Британије данас је у томе што магарци нису само на Bramshill колеџу него и у Westministeru, као и на броју 10 Downing street-а. Ако се обични Британци осете примораним да се прихвате тежег алата од својих „блекберија“ и „нокија“ када се суоче са руљом пљачкаша, лавови ће можда добити још једну шансу.
Превод Ана РАДМИЛОВИЋ