(реакција на изјаве Тима Џуде)
Србији никада не дају да буде у праву, чак и када она то у стварности јесте. То је утисак који се стиче после става међународног суда у Хагу, који је некада сматран озбиљном институцијом. Али, ово време је очигледно завршено. Једностраност судија у косовском конфликту оставила је од интегритета ове институције још само пуки мит.
Ако проучите профил тих четрнаест судија који чине суд, не можете а да не успоставите везу између њихове националности и политичке оријентације њихових земаља у конфликту око Косова. У ствари, постоји јасна циркуларност: све судије међународног суда које су у својој пресуди одобриле крађу Косова и Метохије од Србије, сами управо припадају државама које су признале лажну независност Косова и Метохије. Изузетак је једино марокански судија, вероватно зато јер је добио упутства да не угрожава интересе Марока у бившем „Рио де Оро“ (западна Сахара), коју потражује Мауританија, а на коју је бацио око и Алжир. Што се тиче десет судија који су гласали против Србије, може се приметити да су то искључиво елементи који директно потичу из англосаксонског света (као што су британски и новозеландски судија, затим „америчке“ судије) или „француски“ судија рођен у Братислави или Александрији, а затим англоамеричке мекушне играчке којима се лако управља из Сијера Леонеа и Сомалије, земаља које уопште немају свој правни систем. Једно је извесно, све судије које су заузеле став против Србије, добро су процеђене кроз институције Вашингтона и Лондона, градова у којима се студирало или пролазило кроз „стажеве“, а потом су од Англоамериканаца стизале повластице и напредовања. Што се тиче мексичког судије,он је човек Фондације Рокфелер.
Чим је Србија објавила да ће политичку ствар око Косова подићи на ниво међународног Суда, брже боље направљене су измене у саставу судства. Такође, будући да је крајем јуна замењена, судија Кинескиња (став њене земље о Косову добро је познат !), тобоже случајно, није могла да гласа.
Будући да је Тим Џуда, човек који је представљен као експерт за Балкан, у свом интервју Радио Слободној Европи, направио погрешну аналогију са Де Головом политиком поменувши север Африке, ја, пре свега као Деголиста, а затим и као Француз који је живео у Алжиру, осећам обавезу да на декларације и поређења овог човека јавно одговорим и покажем зашто су она потпуно погрешна.
Наиме, Тим Џуда у свом интервјуу тврди да би интерес Србије био да пронађе свога Де Гола и призна независно Косово.
Као дете француског судије, од свог раног детињства па све до независности Алжира живео сам у њему и ситуацију око Алжира познајем једнако добро као и ону око српског Косова и Метохије. Познајем је једнако добро као што познајем историју Француске и историју Србије.
Зато пођимо редом.
Мој први став поводом изјава Тима Џуде јесте: СРБИЈА ЈЕ ОКУПИРАНА, А ДЕ ГОЛ ЈЕ ОСКРНАВЉЕН.
Име нашег великог генерала Де Гола често се у последње време на различите начине злоупотребљава и зато сам дужан да неке ствари историјски објасним. Чудно је чути једног Енглеза који до сада баш и није показивао неко велико познавање српске историје, како одједном на Балкану прижељкује појаву неког „српског Де Гола“ који би решио проблем Косова. ПОЗИВАЊЕ НА ГЕНЕРАЛА ДЕ ГОЛА У ОВОМ СЛУЧАЈУ ЈЕ ИСТОРИЈСКИ ПОГРЕШНО И ПОЛИТИЧКИ НЕПОШТЕНО. Такође није случајно што те изјаве преноси баш Радио „Слободна Европа“, радио који је давно у Прагу основала ЦИА и који, поред америчког Конгреса, и даље финансирају америчке фондације, типа фондације Шорош.
Изјаве Тима Џуде и поређење ситуације око Алжира са проблемом Косова, неодрживе су из више разлога. Навешћу у том смислу неколико аргумената, колико логичких, толико и историјских, правних и политичких.
1. Први аргумент против онога што Тим Џуда изјављује о Косову и Метохији тиче се географије. Између Француске и Алжира налази се Средоземно море. Иако Алжир није много удаљен од Француске, он се ипак налази на једном другом континенту. Оно основно што треба знати, то је да АЛЖИР ЈЕСТЕ БИО ФРАНЦУСКИ, АЛИ ОН НИКАД НИЈЕ БИО ФРАНЦУСКА. За разлику од тога, Косово је увек имало територијални континуитет са Србијом, јер је КОСОВО БИЛО И ЈЕСТЕ СРБИЈА.
2. Други аргумент наставља се на први и тиче се историје која је Англосаксонцима обично мање важна. И поред тога што су различити режими и различите администрације уцртавали своје границе, КОСОВО ИПАК ПРИПАДА СРБИЈИ ОД СРЕДЊЕГ ВЕКА. За разлику од тога, Француска се у Алжиру настанила тек од 1830. године. Ово је време последњих колонијализација, које су царства давала већини европских земаља. Ми у Француској обично кажемо да су Француску створили Капесијански краљеви (краљеви из династије Капета). НАЦИОНАЛНИ НЕКРОПОЉ КРАЉЕВА ФРАНЦУСКЕ НАЛАЗИ СЕ У САН ДЕНИЈУ ПОРЕД ПАРИЗА, А НЕ У АЛЖИРУ. НАСУПРОТ ТОМЕ, СРБИ СУ ОДУВЕК НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ, И РЕЛИКВИЈЕ РАНИХ СРПСКИХ КРАЉЕВА ВЕЗАНЕ СУ ЗА КОСОВО, ШТО СВЕДОЧИ О КОСОВУ КАО О ПРАВОЈ ИСТОРИЈСКОЈ КОЛЕВЦИ СРПСКОГ НАРОДА. Алжир то у односу на Француску- никада није био.
3. Трећи аргумент је аргумент историјске мањине и већине. Французи су у Алжиру увек били мањина, а европска популација око 1960. године, заједно са француском војском тамо није премашивала 1.400.000 становника. ЗА РАЗЛИКУ ОД ТОГА, НА КОСОВУ СУ СРБИ ДУГО БИЛИ УПРАВО ВЕЋИНА. Међутим, страна освајања, етничка чишћења и егзодуси, као и неконтролисано усељавање популације са високим наталитетом, временом су изменили етничку структуру косовске регије у корист албанске популације. МЕЂУТИМ, СРБИ ЗА ОВАКВУ ЕВОЛУЦИЈУ ДОГАЂАЈА НИСУ НИ ОДГОВОРНИ НИ КРИВИ. Француски Деголиста Андре Малро, бивши министар културе, Југословенима, односно Србима већ 1975. године био је ставио до знања да нешто код њих није у реду . Малро у то време каже: „Ваше границе су порозне, а данас је једина за имигранте отворена граница у Европи управо граница са Албанијом. Ви сте луди и срљате у катастрофу, имаћете ваш Алжир у близини вашег Орлеана.“ То су биле речи Малроа којима је хтео да каже да је за нас Французе Алжир далеко од Париза (историјски гледано- Орлеана), али да ће вама проблем Косова бити итекако близу Београда. Малроово поређење са Алжиром било је техничке природе, али он је већ тада увидео неприродну демографску опасност која се над том српском регијом надвијала.
4. Четврти аргумент је аргумент територијалног интегритета, односно разбијања државе. Аналогија Тима Џуде је логички потпуно погрешна, јер и ако је генерал Де Гол дао независност Алжиру као КАО БИВШЕМ ФРАНЦУСКОМ ПОСЕДУ, он је увек бранио интегритет националне територије. 1940. Де Гол се склања у Лондон јер је француска територија по ко зна који пут окупирана од стране Немаца. Де Гол у Лондону не организује колаборацију, већ отпор. Убрзо затим, управо Енглези и Американци постављају му препреке. Зато је политички веома тешко замислити неког „српског Де Гола“ који би сада, како то Тим Џуда схвата, требало да постане послушник управо сила које су разбиле бившу Југославију и Србију од 1991 године до данас: европска унија под капом АМЕРИКЕ, НАТО-а и УСА ИМПЕРИЈАЛИЗМА.
Укратко, КОСОВО И МЕТОХИЈА НИСУ АЛЖИР, НЕГО СРПСКИ АЛЗАС И ЛОРЕН, А ЊЕГА ДЕ ГОЛ НИКАДА НЕ БИ ДАО НЕМАЧКОМ ОКУПАТОРУ! ТО ЈЕ ПРАВА АНАЛОГИЈА А НЕ ОНА КОЈУ ПРАВИ ТИМ ЏУДА ! Уосталом, чувено је Де Голово супротстављање НАТО-у . Када Де Гол Француску повлачи из удружене команде Нато снага 1966. године, он овај чин од огромног историјског значаја објашњава жељом да Француску извуче из АНГЛОСАКСОНСКЕ, ПРЕ СВЕГА АМЕРИЧКЕ ВОЈНЕ КОМАНДЕ. У истом правцу била је и Де Голова жеља да Француска поседује нуклеарну енергију.
Чак и ако не кажемо да би у овом последњем балканском рату, генерал Де Гол геополитички свакако стао на страну Срба, може се слободно рећи да он Француској војсци не би дозволио да учествује у агресији против Југославије и Србије под командом Нато, а вођене америчко-енглеским империјализмом и немачком осветом за други светски рат. Реално је претпоставити да би генерал Де Гол у том случају у потпуности употребио снагу и тежину пете по реду нуклеарне силе на свету ДА БИ ТАКАВ РАТ СПРЕЧИО и нашао начин да ОЧУВА НЕЗАВИСНОСТ И ИНТЕГРИТЕТ ЈУГОСЛАВИЈЕ И СРБИЈЕ.
5. Пети аргумент односи се на спољну политику и геополитичку визију Француске и спољну политику данашње Србије. Генерал Де Гол није тек тако дао независност бившем поседу Алжиру. Познато је да су му и Французи из Алжира и они из Метрополе ово замерали, а зна се и какаве је проблеме имао и са командом француске војске. Али, генерал је овај чин сам објаснио: требало је створити јаку државу која ће почивати на нуклеарној дисуазивној снази и јаким институцијама Пете Републике. Де Гол је желео унитарну државу, крај доларске хегемоније, као и француски културни и дипломатски успон. Управо због тога њега су федералистички и атлантистички кругови представљали као „националисту“ старе школе . Али, све је то било смишљено да би се дискредитовао његов пројекат који је огромне бриге задавао Вашингтону и Лондону. Де Голова Европа није била само зона просте слободне трговине као што је то данашња бриселска Европа, нити је била америчка колонијална зона, већ је то била једна велика геополитичка идеја окупљања највеће могуће уједињене Европе народа и нација. Таква Европа, велика Европа са Русијом, требало је према визији Де Гола да се простире од Атлантика до Урала.
Спољна политика Француске требало је да почива на француско-немачком помирењу и на сарадњи са Русијом (па макар то била и Совјетска Русија).
Такође је била важна визија међусобних интереса са арапским светом, независно од америчко-израелске политике. УПРАВО У ТОМ КОНТЕКСТУ ДЕ ГОЛ ВРАЋА НЕЗАВИСНОСТ БИВШЕМ ФРАНЦУСКОМ ПОСЕДУ АЛЖИРУ.
Као Француз који је своје детињство провео у Алжиру, сам припадам једној генерацији која је генералу замерала што нас је вратио у Француску. Ако је Француска себи приближила Гвијану, могла је свакако и Алжир. Ми смо у Алжиру живели пријатељски са тим народом, који и данас у огромном броју хрли у Француску. Као и стотине хиљада мојих земљака, и ја сам на палуби једног брода детињим сузним очима гледао напуштање севера Африке где смо имали много пријатеља. Оставили смо све: кућу, природу, пријатеље и афричко сунце и са једним кофером преко мора дошли назад у Француску. Зато знам шта значи бити избеглица у било ком правцу, знам шта значи бити онај ко губи земљу и пејзаж свог детињства.
Али, ја сам такође, живећи касније у Канади присуствовао генераловом историјском узвику: „Живео слободни Квебек!“, који није био охрабривање сепаратистичког покрета, јер је Квебек већ одавно био француски. Овај чин тражења слободе за француски Квебек био је само тражење правде историје.
Окупиране, отете и украдене територије морају кад-тад да буду враћене свом власнику, односно народу од кога су отете. И КОСОВО, И РЕПУБЛИКА СРПСКА, И РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА И ЦРНА ГОРА СУ СРПСКЕ ТЕРИТОРИЈЕ.
Српски Де Гол кога призива Тим Џуда не може дакле да буде ни колаборациониста, нити онај ко ликвидира и напушта српске земље, већ САМО ЊИХОВ ОСЛОБОДИЛАЦ.
А ако се српски Де Гол кога Тим Џуда узалудно тражи у садашњем председнику Србије не пронађе, можда ће се пронаћи нека српска ЈОВАНКА ОРЛЕАНКА. После толико зла које је учињено Србији, тако нешто ће Србију свакако једног дана снаћи. Али ни српски Де Гол, нити српска Јованка Орлеанка свакако неће слушати наредбе или савете атлантистичких лопова земљокрадица!
ИВ БАТАЈ (Yves Bataille)