Мислим да нећу погрешити ако овај оглед о друштву почнем једном општом констатацијом: савремено друштво је у кризи. При томе под друштвом подразумевам подједнако како човечанство уопште, тј. становнике планете као чланове једног друштва (тзв. глобалног села) тако и све мање људске заједнице, почев од породице, преко нације односно државе или групе ближе повезаних држава. Под кризом подразумевам да постоји, с обзиром на човекову тежњу за одржањем егзистенције и срећом, једно опште незадовољство постојећим стањем и начином на који се покушава да измени то стање.
Нема сумње да је огроман развој природних наука и модерне технологије створио неопходне услове за процват људског благостања и среће али је очигледно да ти услови нису довољни. Тврдим да тај услов који недостаје проистиче из непостојања адекватне науке о друштву. Покушаћу у овом раду да идентификујем тај праузрок друштвене кризе, оносно да пружим фундаменталне теоријске основе за нову науку о друштву, која ће указати на путеве и начине превазилажења кризе.
Али морам најпре да дефинишем неке основне појмове као усвојену парадигму за класификацију друштвених појава. Под друштвом подразумевам заједницу људи међу којима се одвијају одређене активности и успостављају одређени односи, који доводе и до настајања одређених процеса. Све ове активности, односи и процеси могу се поделити на четири основне апстрактне сфере друштвеног живота уопште: стварање вредности или културу, размену вредности или економију, расподелу вредности или политику и коришћење вредности или цивилизацију, при чему под вредношћу уопште подразумевам било шта што доприноси одржању човекове егзистенције и његовом благостању. Ове апстрактне сфере друштвеног живота налазе своју конкретизацију у некој конкретној сфери друштвеног живота, као што је на пр. привреда у производњи, размени, расподели и потрошњи материјалних добара односно вредности. Али, исто их тако можемо идентификовати и у било којој другој конкретној сфери друштвеног живота, на пр. у оним сферама које стварају нематеријалне вредности.
Морам скренути пажњу да се кроз процесе размене врши прерасподела вредности и то би био предмет проучавања тзв. политичке економије. Расподела вредности путем (посредством) ауторитета односно власти представља предмет политике у ужем смислу (на пр. економске политике). Осим цивилизације у ужем смислу, како је већ дефинисана, постоји и појам цивилизације у ширем смислу, под којом треба подразумевати укупност све четири наведене сфере друштвеног живота. Најопштија наука о друштву била би наука о његовој цивилизацији у овако схваћеном ширем смислу.
Арнолд Тојнби је историју проучавао кроз посматрање рађања, развоја и пропасти двадесет и једне цивилизације. Цивилизација је у успону док њене вође успевају да на изазове околине или самог развоја, дакле на проблеме који се пред њих постављају, дају адекватне одговоре. У тренутку кад се на одређено пресудно питање да погрешан одговор долази до слома цивилизације и она креће странпутицом која је води пропадању односно самоуништењу.
Цивилизација у којој ми данас живимо је тзв. западна цивилизација и она се у облику новог светског поретка намеће читавом човечанству. Ову цивилизацију карактерише досад у историји недостигнут ниво културе (стварања врености) али и очигледно неадекватан начин коришћења вредности, што се најчешће изражава синтагмама потршачко друштво или технолошко варварство. Нама је суђено да поделимо судбину ове цивилизације, али можда и дозвољено да и сами понудимо одговоре на њене изазове, те спашавајући ову цивилизацију и сами будемо спасени.
Кључно питање на које духовне вође западне цивилизације, односно човечанства уопште, нису успеле да досад дају адекватан одговор је питње: шта чини супстанцу вредности које се размењују на тржишту или расподељују арбитражом државне власти. Понуђени су бројни одговори али ни један није сагледао целину и суштину проблема. Класични економисти сматрали су да рад садржан у роби чини супстанцу њене вредности. Маркс је, такође, сматрао да вредност робе представља апстрактан људски рад, тј. рад уопште, као трошење радне снаге својствено свим произвођачима, садржан у роби.
Скрећем пажњу да теорије радне вредности схватају рад као објективну категорију, објективни трошак производње. Супротно томе буржоаски економисти, који тренутно славе победу, сложили су се да вредност робе треба дефинсати као субјективну корисност коју она има за потрошаче, Ове две школе мишљења се, међутим, не могу супротстављати јер објективан рад и субјективна корисност нису категоријални еквиваленти, наспрам објективног апстрактног рада, као објективног трошка производње, као категоријални еквивалент у сфери потрошње може постојати само објективна аптракктна корсност, као обнављање и унапређење човековерадне снаге и других способности, објективно реализовано кроз потрошњу, а што су буржоаски економисти потпуно превидели. С друге стране, насупрот субјективној процени корисности може да стоји само субјективна процена трошкова и обе су важне као психолошка мотивација за понашање потрошача и произвођача. Но независно од њихове субјективне процене, њихову судбину одредиће објктивни трошкови и корисности. Претпостављам да сви желе да су им трошкови што мањи, што се остварује кроз повећање продуктивности рада, а корисност што већа, што се реализује кроз повећање рацоналности потрошње, и претпостављам да су њихова настојања, обективно, успешна.
С тога претпостављам, супротно традиционалним економистима, који су се трудили да дефинишу супстанцу вредности као једнодимензионалну категорију, да су у свакој роби опредмећене три равноправне димензије: трошак, корисност и тржишна цена. Постоји, дакле, укупна објективна апстрактна корисност, која се дели на потребну корисност, која је еквивалент уложених трошкова (апстрактног рада) и представља ону количину корисности коју треба апсорбовати из потрошње односно начина коришћења вредности да би се надокнадили трошкови производње и, ако је рационалност коришћења већа од оне неопходне да би се реализовала потребна корисност – вишак корисности, Тржишна цена је, по шравилу, већа од трошшка а мања од укупне корисности и омогућује да, приликом размене, обе стране буду на добитку. Она дели вишак корисности на произвођачки (профит) и потрошачки вишак, Ако је то тако онда међу овим димензијама мора постојати разлика и на глобалном плану: збир свих трошкова називам производ културе, збир свих корисности називам производ цивилизције а збир свих тржишних цена – друштвени производ. Друштвени производ је оно што се данас једино види јер је изражен новчано у виду тржишних цена а настао је како деловањем закона политичке економије (размене) тако и економске политике као државног уплитања у привредне процесе.
Интересантно је да је Маркс разликовао употребну вредност (у суштини корисност), за коју је сматрао да је квалитет који се не може мерити, разменску вредност по којој се размењују употребне вредности (у суштини тржишну цену) и радну вредност (трошак) за коју је мислио да је у основи прве две, сводећи тако, у квантитативном смислу, три димензије на једну основну димензију. С друге стране, највећи буржоаски економиста Маршал сматрао је да постоје цена понуде (одређена трошковима), цена тражње (одређена корисношћу) и тржишна цена, али да су у стању равнотеже понуде и тражње, тј. код постојања равнотежне тржишне цене, ове три цене једнаке.
Аналогно квантној физици, сматрам да се у процесима стварања, размене, расподеле и коришћења вредности појављују кванти вредности, као најмање новчане јединице, којима се новчано могу изразити и израчунати величине производа цивилизације, производа културе и друштвеног производа.
Сва досадашња економска теорија појављује се тако као граничан случај напред изложене теорије. Ако су трошак, корисност и тржишна цена једнаки односно ако су једнаки производ културе, производ цивилизације и друштвени производ важе закони традиционалне економске науке, али ако нису, ова наука једноставно није у стању да адекватно објашњава економске појаве па тиме ни да сугерише одговарајућу економску политику.
Како је дошло до овако грубог и опасног превида економске науке. Мислим да је свему крива тзв. равнотежна економска анализа, што се да наслутити већ из наведеног Маршаловог примера равнотежне тржишне цене. Традиционални економисти су равнотежну анализу сматрали кључном за разумевање економских проблема и постављали је у средиште својих разматрања. Шумпетер је на пр. мислио да “оно што није равнотежа је хаос који измиче аналитичкој контроли“.
До оваквог закључка може доћи само онај ко не познаје достигнућа савремене термодинамике односно ко не познаје законе ентропије.
Ентропију је, као неку мистериозну величину, још средином XИX века, открио Клаузијус, проучавајући топлотне машине. Отада се овај појам проширио у готово све науке па и савремену информатику и кибернетику, Клаузијус је приметио да се неком цилиндру са клипом, испуњеним гасом, односно молекулима и атомима, може додавати топлота а да температура остане непромењена. Нешто се ипак морало променити и ту промену Клаузијус је назвао ентропијом, Утврђено је затим да је уствари ентропија величина која мери повећање хаотичности кретања молекула и атома у посматраном цилиндру. Запањујуће је, међутим, било откриће да у затвореном систему ентропија може само да расте и то до свог максимума, када је ово кретање молекула и атома максимално хаотично. Али овај максимум ентропије доводи глобални систем у стање опште равнотеже, када су температура и притисак у свакој тачки једнаки и тада је због непостојања разлике потенцијала сваки рад немогућ, јер је немогућ проток енергије, на пр. са више на нижу температуру. Термодинамика је утврдила да се унутрашња енергија система састоји из слободне енергије, из које се може добити рад, и ентропијом везане енергије, која се више не може искористити за добијање рада. Касније је ентропија дефинисана као вероватноћа стања па је констатовано да је хаос вероватнији од реда и да зато ентропија расте.
Покушавајући да објединим све појмове ентропије из разних области науке, јер поставило се питање да ли је то у суштини иста појава, ја сам утврдио да би се општи појам ентропије могао дефинисати као логаритам из реципрочне вредности степена повезаности међу појавама; уколико су појаве више повезане (тј. организоване) ентропија је мања, ако су неповезане ентропија односно хаос расте. Постоји општа формула: организација + хаос (ентропија) = капацитет система који је одређен величином разноврсности елемената система.
У сваком случају битно је да је онај систем који је у свим наукама оцењен као најгори од свих, тј. равнотежни систем са максималном ентропијом, од стране економске науке прихваћен као идеалан систем коме треба на сваки начин тежити. Није случајно равнотежна анализа изведена на моделу тзв. потпуне односно атомистичке конкуренције либералног капитализма, где моштво предузећа, као атоми у Клаузијусовом цилиндру, доводе до стања равнотеже и равнотежне цене, када су све димензије вредности квантитативно једнаке. Али стање равнотеже, слично пат позицији у шаху, доводи до престанка кретања и смрти система.
Из изложеног слледи да уместо равнотеже у друштвеним рачунима треба да постоје неравнотеже, али које не значе хаос, него су последица смањења ентропије и повећања рганизације и означавају одређене пропорције, пре свега однос трошкова и корисности.
Новац, односно доходак, не потиче из трошкова (производа културе), нити друштвеног производа, него из производа цивилизације и троши се у износу потребне корисности на куповину материјалних добара из произода културе а делимично представља нематеријалне вредности чији је еквивалент друштвени (глобални) вишак корисности. После обављене размене друштвени производ (тржишне цене) може бити већи од производа културе (трошкова), остављајући тако произвођачима чисти профит за развој, а нижи од производа цивилизације, остављајући потрошачима потрошачки вишак за куповину нематеријалних вредности.
Ако се новац емитује у облику кредита, као што се данас чини, онда би систем идеално функционисао само када би постојала равнотежа друштвених рачуна. Кредит централне банке пословним банкама, које овај деле предузећима, предузећа би враћала у целости и он би мерио величину тзв. друштвене базе, док би кредит централне банке држави, из кога она алиментира непривреду, тј. тзв. надградњу, био у потпуности враћен из пореза и доприноса. Али, у таквом систему друштвени вишак корисности је једнак нули.
Према изложеној теорији, ако постоји друштвени (глоблни) вишак корисности један део дохотка трба да се, као еквивалент вишка корисности, у виду некредитног новца, као поклон који не треба надокнадити порезима и доприносима, директно подели по принципу “ према потребама“ примаоцима дохотка из надградње односно онима који из тог дохотка могу извући највише корисности. Тако се део досадашњих пореза појављује као заблуда економске науке и непотребно чини да потрошачи плаћају више а произвођачи добијају мање него што је то уствари потребно. Део пореза морао би, ипак, постојати у сваком систему, у којем постоји и државна организација и политика и тај део представља трошкове егзистенције друштвеног система.
Повећање економске рационалности у сфери производње, тј. повећање продуктивности рада смањује време производње и циклус репродукције, тј. време за које се производња може обновити, што доводи до повећања понуде, с друге стране повећање економске рационалности у сфери потрошње доводи до повећања дужине времена коришћења производа, продужује циклус реконзумације, тј. време за које је потребно обновити потрошњу, што доводи до смањења тражње. Понуда премашује тражњу, што се назива криза хиперпродукцје (као 1929. године) или недовољне потрошње, и тоствара дефлаторни проблем у друштву, који се уочава кроз успорење брзине оптицаја новца, што је феномен који је уочио Милтон Фридман у свим системима које је проучвао, али није знао да да објашњење за ову појаву.
Величина дефлације је у ствари мера вишка корисности и она се може неутралисати само одговарајућом емисијом некредитног новца као “дара који пада с неба“. Пошто данас свесне емисије новца из вишка корисности нема то се он стихијски изражава (односно дефлација компензује) кроз инфлацију, временску несинхронизацију прихода и расхода и буџетски дефицит. Номинално постиже се равнотежа друштвених рачуна и тако удовољава догмама економске науке, док реално постоји неравнотежа друштвених рачуна, али замагљена кроз наведене стихијске процесе, да би се реализовао бар део вишка корисности. Иначе, вишак корисности се уништава, односно покушава се непотребно створити подударност циклуса репродукције и реконзумације, односно фреквенције понуде и тражње, тако што се свесно прави роба лошијег квалитета, рекламом наводи купац на сувишну, нерационалну потрошшњу и сл. (због чега назив “потрошачко друштво“) а нарочито кроз трошкове наоружања. На крају део производа ипак остаје непродат и пропада.
У стварности систем са легализованим вишком корисности функционисао би тако, на задовољство свих, што би они који добијају дохотке од рада (тј. из производа културе) само део тих доходака трошили на реализацију производа културе (а део на нематеријалне вредности), омогућујући тако да вишак производње, дохотком из друштвеног вишка корисности, купе непроизвођачи. Величина друштвеног вишка корисности представљала би квантитативан израз достигнутог нивоа цивилизације.
Пошто поред националних постоји и светски производ цивилизације и светски вишак корисности, јасно је да нови светски поредак не могу успоставити тенкови НАТО пакта, нити амерички председник, него само они стручњаци Међународног монетарног фонда и Светске банке, који, претходно упознати са теоријским достигнућима скицираним у овом есеју, буду у стању да правилно одмере потребну емисију светског некредитног новца за свакудржаву, и тако створе основни предуслов за процват светске трговине, која ће алоцирати светску производњу према минимуму трошкова а потрошњу према максимуму корисности, омогућујући тако оптималан развој свих, без инфлације и дефлације и уз пуну запосленост.
Да закључимо: једну страну друштвених рачуна чини производ цивилизације као укупна корисност односно укупни новчани доходак друштва, другу страну чини производ културе као збир трошкова.
Друштвени вишак корисности чини одређени проценат производа цивилизације и он стоји у одређеном односу према производу културе. Можемо замислити неку будућу цивилизацију у којој ће производ културе, као њена материјална база, чинити, новчано изражено, свега неколико процената од укупног производа цивилизације. Али таква цивилизација не може настати на основу садашњих друштвених рачуна, по којима је вишак корисности једнак нули а трошкови надградње у свему једнаки порезима и доприносима додатим на базу, да би две стране друштвених рачуна биле по сваку цену једнаке.
Садшња економска теорија и на њој заснована политика, које полазе од непостојања вишка корисности и, сходно томе, равнотеже друштвених рачуна, не само да представљају главну препреку даљем развоју цивилизације, јер подстичу нерационалности у коришћењу вредности, него тиме доводе у питање и сам опстанак цивилизације. Ако не реши ову противречност између надградње и базе, укупне и потребне корисности, односно вишка корисности и производа културе, западна цивилизација доживеће слом.
Очигледно је да тек са легализовањем дохотка из вишка корисности (тј. некредитног новца) стварамо институционалне претпоставке за реализовање могућег вишка корисности и тек тиме омогућујемо максимално рационално коришћење вредности, односно даљи развој и раст цивилизације у којој живимо.
—
Стојан Ненадовић (09.10.1942 – 21.05.2011.)
Аутор је дипломирани правник, политичко-управног смера и последипломских студија друштвено економског смера на Правном факултету у Београду
http://serbon.info
Умро је велики човек, г. Стојан Ненадовић
