Оливер Вуловић, аналитичар –
Бајденова посета најнесрпскијем граду у Срба је због буљука различитих туамачења њеног значаја и сврсиходности, довела и до колапса тзв међуповезаности модерне аналитичке мисли у Србији, јер се после Тадићевог нашминканог става којим је доминирало косметско НЕ и Бајденовог ноншалантног у стилу – па ко те човече и тера на ДА -,једино успева да се анализи овог догађаја и изјавама њених актера има приступити искључиво у светоавгустинском стилу – „верујем да бих могао да разумем“
И ако немам ништа против Св.Августина, за овоземаљске ствари бих ипак дозволио себи да не допустим да ме висока политика злоупотребом Свечевог поимања света по ко зна који пут својом вољом а путем непрестане агресивне медијске пропаганде ставља у статус мазохистички набаждерене интелигенције.
Пре доласка Бајдена у Београд, погледао сам на интернету снимке последњих посета високих америчких званичника осталим деловима света и ни у једном случају нисам видео примере тако еклатантних кршења људских права својих грађана од државе домаћина као у српском случају. У свим градовима које су поменути посећивали, грађани су добили одређени простор где су могли исказати свој став противљења како самом чину посете тако и уопште и политици коју је посетилац представљао.
Све је било можда бучније па су гости могли у владиним зградама да чују неки део еха који је допирао од демонстраната али сигурно нису имали осећај да су -упали усред полицијског часа- , како је, смешкајући се коментарисало лично Бајденово обезбеђење у брк нашим намргођеним представницима државне силе.
Ова влада Србије, која је кохерентна онолико само за колико јој треба да опстане на власти и ни за јоту више, а што је само по себи довољно дефинише у смислу дозе поверења којег тренутно има у народу, је непрестано у покушајима да од свега што јој је од политичког алата доступно у деловању као представника једне нормалне државе, користи све али му и при том на крају даје неки сопствени и до сада јединствене особине. Уместо да тужи, влада тражи саветодавно мишљење, уместо да прекине односе она тера једне амбасадоре а прима њихове шефове држава са највишим почастима. Ова влада све нормалне потезе које је смела из дипломатске праксе да повуче у интересу јасног а не овог магловитог и апсолутно неучинковитог става у вези Космета, је прогласила радикалним концептима од којих се на светској дипломатској сцени дубоко отклања и проглашава их у своје име нелегитимним и тако тим траљавим и аљкавим поступцима отвара простор за продор другим сепартистичким и терористичким покретима на планети. Ова влада тиме није само штеточинска по свом локалном деловању већ је дубоко зашла својим штеточинством и у међународну сверу. Она је уз помоћ усмерене девијације истих елемената и материјала које користе друге дипломатије успела да створи до сада нешто ново у међународној политици, један франкштајнски стил дипломатске одбране суверенитета који је унапред осуђен на пропаст.
Владини званичници и њени плаћени аналитичари кликћу како се из Бајденовог мирења са Тадићевим понављањем да никада нећемо признати Космет може наслутити један нови однос Америке према српском питању на Балкану, занемарујући и саму симболику одабира човека који нам је послат у посету ( као што су симболично дан после „велике дипломатске победе у ОУН“ Амриканци натерали Македонију и Црну Гору да признају Космет да би симболично показали колико су потрешени Јеремићевим празнично изведеном празнословију), човека који двадесет година ни за велике паре није хтео ништа ни изблансирано да каже о Србима а камоли нешто у нашу корист. Бајденовим слањем су Американци јасно послали Тадићу поруку да и даље не признају постојање „српског питања на Балкану“ а то и запечатили његовим говором у Сарајеву и у побуњеничкој скупштини у Приштини два дана касније. Целовито и независно „Косово“, јединствена Босна, дакле свима конкретно а Србима лепо упаковано ништа, које им се морало ипак иизручити јер се још увек у смањеном броју физички налазе на средини пута између оне јединствене и овог независног.
Осим свега поменутог,страшно је увредљиво и са којом страшћу режим Бајденову посету гура у неку нову динамику односа са Америком на тзв Обамином таласу. Обамин талас је истински прагматичан за разлику од простог слугерањства којe на Андрићевом венцу покушавају да нам представе као прагматизам. Да ли то заиста „Вољени психолог“ мисли да смо сви, ето тако у лежећем положају на каучу па нам поступком делимичне хипнозе може имплантирати деспићевско-ћосићевску колаборационистичку политику у главе, као природни наставак померања народа, тела у Космосу, живуљки на дну океана и каменчића у ерозији, па ето, нема ништа нормалније од тога да нам Бајден слети у сред баште Вискоих Дечана а сметало им је када је то исто Милошевић урадио на Хиландару. Што је превише, превише је.
Бајден је био преливање чаше и ова влада мора да одступи.Њено досадашње политичко алхемисање је нанело више штете и понижења него све на нас бачене бомбе до сада. Они који се не устежу да до усред срца увреде сопствени народ да би непријатељ остао макар и ментално нетакнут треба под хитно да купе прње и са добрим пензијама и у а ла Свилановић, стилу у својим бриселским становима пишу мемоаре о својој доброј намери због које нам пламен и даље суче уз главу.