Пошто је врло гласно прославила 70. годишњицу Другог светског рата и потписивање пакта Молотов – Рибентроп, Европа се потпуно ућутала у вези са истом том годишњицом почетка Великог отаџбинског рата у Совјетском Савезу. Све је врло објашњиво. Ако су се 1939. и 1940. године европске земље појавиле као жртве нацизма, 22. јуна те године оне су наступиле и као агресори. Тог дана је на Русију напала не само нацистичка Немачка, већ и Европа, скоро сасвим уједињена под немачким вођством, која је покорно прихватила систем „новог немачког поретка“. За европску руководећу класу то је подједнако сраман датум, као што је то још један догађај, чију је 70. годишњицу Запад такође ћутке прескочио: 30. септембар – дан потписивања Минхенског споразума.
Да се присетимо: до лета 1941. године Немачка је освојила 11 земаља: Аустрију, Чехословачку, Пољску, Данску, Норвешку, Белгију, Холандију, Луксембург, Француску, Југославију и Грчку. Све те земље су издељене у зависности од интереса Немачке, а њихов положај је зависио од статуса, који су им нацисти доделили. Једне земље и територије Немачка је анексирала: Аустрију, Судете, Данциг (Гдањск), Западну Пруску, Познањ и Шлезију, Луксембург, белгијски Ејпен и Малмеди, Алзас и Мозел, Северну Словенију. Другима је увела директну немачку (војну или грађанску) управу: Норвешкој, Холандији, Белгији и северу Француске, а Пољској – генерал-губернаторство. Трећима – старатељство над локалним владама: протекторат Чешко – моравској, као и Словачкој, Данској, Петеновој Француској из Вишија, Хрватској, Србији, Црној Гори и Грчкој.
Што се тиче осталих држава које су сачувале своју независност, пет од њих (Италија, Финска, Мађарска, Румунија, Бугарска – такозвани „сателити“) су постале немачки савезници у агресивном блоку и на Источни фронт су све (осим последње) послале све своје оружане снаге. Остале су, иако су биле неутралне (Шпанија, Португал, Шведска, Швајцарска и Ирска), овако или онако, радиле за Немачку. Шведска је хитлеровцима испоручивала руду гвожђа, топове и котрљајуће лежајеве. Швајцарска – прецизне инструменте, противавионске топове и аутомате, али и финансијску помоћ, као и транспортни коридор преко Алпа. Португал је испоручивао волфрам, а коришћен је и за транзит роба, важних за Немачку. А Шпанија је, за борбу против Црвене армије, послала „Плаву дивизију“, а у Немачку је извозила и део нафте коју је, уз дозволу англосаксонаца, добијала из Латинске Америке.
Против Совјетског Савеза су ратовали и норвешке, словачке, хрватске, данске, холандске, белгијске и француске оружане формације (француска дивизија СС „Шарлемен“). Нису баш малобројни у борби против СССР-а били ни Пољаци:како то тврди једна публикација пољских новина«GazetaWyborcza» директор Високе историјске школе при Шлеском универзитету, професор Р.Качмарек, аутор књиге „Пољаци у вермахту“ је изнео да између 2 и 3 милиона Пољака садашње Пољске има понеког рођака, који је служио у немачкој армији. Он такође претпоставља да је на Источном фронту могло да погине до 250.000 Пољака.
Тако су против Совјетског Савеза укључене скоро све снаге Европе, уједињене у највећи војно-индустријски комплекс, који је требало да представља привредну базу Империје немачке нације, предодређене да формира нову границу између Европе и Азије (Хитлер је Русију сврставао у Азију). „Наш се задатак, – говорио је Фирер, – састоји у томе, да границу померимо што даље на исток, ако треба – и на ону страну Урала… Отровно гнездо – Петербург, из кога се тако дуго азијски отров изливао у Балтичко море, мора да нестане са земљиног лица… Азијати и бољшевици ће бити истерани из Европе, азијатска епизода од 250 година је завршена… Исток ће за Западну Европу да буде тржиште промета и извор сировина.“
Баш ту мисију – да стане на чело уједињене Европе – против Русије – Черчил је тежио да одузме од Хитлера, те је у тајном меморандуму још у октобру 1942. године написао: „Све моје мисли су окренуте, пре свега, Европи… дошло би до страшне катастрофе када би руски варваризам уништио културу и независност древних европских држава. Иако је још прерано говорити о томе, ја верујем да читава европска породица нација може да делује као јединствен фронт, као једно… Ја сву своју пажњу усмеравам према јединственој Европи“. Када је у пролеће 1944. године совјетска армија прешла границу и почела да ослобађа Европу за Енглеску је тај задатак постао још актуелнији. О том периоду Черчил је писао у својим мемоарима: „Најважнија практична питања стратегије и политике су се сводила на то да је, под један, Совјетска Русија постала смртна претња, под два, да у најкраћем року треба да се формира нови фронт против њеног наглог напредовања, и под три, да тај фронт у Европи треба да се креће што више може према Истоку“. Неопходност да се ти задаци што пре реше је постала најважнији разлог за убрзану припрему англо-Американаца за отварање другог фронта у Француској, који је и формиран у јуну 1944. године. Међутим, славу енглеске политике „уједињења“ је понела операција „Незамисливо“, коју је осмислио Черчил у марту 1945. године, према којој је 1. јула те године било планирано да 112 – 113 дивизија (заједно са дивизијама вермахта) започне рат против Совјетског Савеза.
Значи, ако је Други светски рат у Европи био рат између „својих“, због супарништва за власт, Велики отаџбински рат је за Русију значио питање опстанка Русије и руског народа. Тако да сећања на датум, трагичан за руски народ, који захтева да се нацизам недвосмислено осуди, пред западну елиту сваки пут поставља за њих судбинско питање – питање њихове одговорности за светски конфликт. Међутим, суштина је у томе да јасна и недвосмислена осуда нацизма никако није у складу са тежњама Запада, јер је он одлучио да изврши стварну рехабилитацију нацизма. И земље Источне Европе то сада раде – већ отворено, а у Западној Европи долази до постепене легитимизације нацистичке идеологије као погледа на свет, којим се потврђује право одабраних да запоседну тоталну власт над човечанством.
У суштини, тај „нови поредак“, који је нацистичка Немачка, па и Европа под њеном контролом, испробала, данас се шири на цео свет. И обзиром да се тај поредак чини, како је указивао Бжежински, на терет Русије, упркос Русији и на остацима Русије, западне елите су у „игри великих“, чија су правила они сами написали, и то за себе, Русији одузеле право гласа … То је јасно обнародовано 2009. године, када је Парламентарна скупштина ОЕБС-а донела резолуцију којом се улога Совјетског Савеза и нацистичке Немачке у почињању Другог светског рата изједначује. Ми данас запажамо потпуно исто такво понашање европске врхушке – отворено и крајње безочно. Али сада не само Парламентарна скупштина ОЕБС-а, већ је и Европарламент себи дозволио безобзирно мешање у унутрашње ствари Русије, јер је 9. јуна донео оштру резолуцију, у којој је изразио своје неслагање са ограничењима према опозиционим партијама, изјавио да се армија Русије мора повући са „окупираних територија“ (т.ј. из Јужне Осетије и Абхазије) и да се морају исправити такви „раздраживачи трговине, какав представља царински савез између Русије, Белорусије и Казахстана“. Русију упорно покушавају да прикажу као дете, које морају да бију, јер оно, да би научило, мора да одговара за сваки учињени корак.
Седамдесета годишњица напада уједињене Европе на Совјетску Русију се слави у дане, када против Либије Запад врши отворену оружану агресију. Аналогија је очигледна. И о томе треба да се говори из свег гласа, без покушаја да се колективни агресор смири… Јер су данас европски владајући кругови потпуно изван система међународног права. Зато ми, Руси, срамно водећи рачуна да ћутимо о вапијућем кршењу правних и моралних норми којима се убијају обични људи и које прети да се претвори у хуманитарну катастрофу у преосталим деловима света, заједно са Русијом, – ми издајемо успомену на наше очеве и дедове и капитулирамо пред снагама са којима су се они борили не на живот, већ на смрт.
http://srb.fondsk.ru/news/2011/06/22/uiedinena-evropa-u-borbi-protiv-ruskog-varvarizma.-uz-70.-godishnicu-pochetka-velikog-otadbinskog-rata.html