Шокантан текст Сенегалца Бакари Кантеа, шефа мисије програма УН из 1999. о стравичним последицама бомбардовања Србије никада није објављен. Амерички новинар Роберт Парсон обелоданио је скривени извештај УН-а.
У мају 1999. године Уједињене нације у целини су сакриле од јавности шокантан извештај Сенегалца Бакари Кантеа, шефа прве мисије УНЕП-а (Програм Уједињених нација за човекову околину) о еколошким последицама бомбардовања СР Југославије. Овај текст УН никад нису објавиле, али су његови делови процурили у јавност захваљујући америчком независном новинару Роберту Парсонсу, извештачу из међународних институција у Женеви.
Он је успео да добије Кантеов извештај од свог извора у УНЕП-у и 17. јуна 1999. објави његове делове у женевском дневнику “Куријеу” (Ле Цоурриер) под насловом “Скривен алармантни извештај о последицама бомбардовања Југославије: Отрови које УН неће да виде”.
Роберт Парсонс сведочи о томе како су се у канцеларијама Уједињених Нација, у атмосфери унутрашњег раздора, ценузирисали и “фризирали” извештаји о здравственим последицама употребе оружја са ОУ на Балкану.
После 12 дана боравка у још бомбардованој СР Југославији, у мају 1999, где је био са мисијама других агенција из система УН, Бакари Канте је УНЕП-у поднео извештај који говори о еколошком ужасу: атмосфера и тло у бившој СР Југославији трајно су загађени отровним материјама због бомбрадовања индустријско-хемијских комплекса и због употребе оружја са осиромашеним уранијумом. Извештај је категоричан у оцени да ће наредне генерације које живе на бомбрадованом тлу патити од канцерогених обољења, леукемије, биће повећан број спонтаних побачаја и деформитета новорођенчади.
Затрован и Дунав
У извештају Бакари Кантеа пише да су због бомбардовања природу у СР Југославији загадиле отровне супстанце међу којима су најопаснији полихлоробифенили (ПЦБ), висококанцерогени и одговорни за имунолошке болести. У извештају се наглашава да је један литар полихлоробифенила довољан да се загади милијарда литара воде. ПЦБ се налази у електричним трансформаторским станицама и у бројним нафтним рафинеријама које су биле мета НАТО-а. Додаје се да је бомбардовање и бројних фабрика у којима су употребљавани тешки метали изазвало, између осталог, и ширење кадмијума и метилизоване живе (најотровнији облик живе). Реч је о металима који остају отровни чак и ако се разнесу на простору од више хиљада километара. Резултат: Затрован је и Дунав.
У осмом поглављу цензурисаног извештаја Бакари Кантеа говори се о загађењу које је проузроковала употреба оружја са осиромашеним уранијумом.
“Према расположивим подацима снаге НАТО-а употребиле су муницију са осиромашеним уранијумом гађајући војне и цивилне циљеве. Употребљена је муниција калибра 30 милиметара. Испаљивана је углавном из авиона типа “А-10″, као и крстарећих ракета “томахавк”. Ове ракете могу да пробију челик дебео 57 мм. Њихово пуњење је радиоактивно и сматра се да садрже уранијум 238, чија радијација износи око 3,4 Мбq. Уранијум припада групи токсичних елемената који улазе у другу групу радионуклеида веома високе токсичности. Ова врста муниције је нуклеарни отпад и његова употреба је веома опасна по здравље. Употреба ове муниције има ужасне последице по становништво јер поред телесних повреда проузрокује радиолошку контаминацију. Та контаминација има токсичне и радијацијске последице које узрокују канцер”, пише у Кантеовом који је током маја 1999. године упућеном Генералном директору УНЕП-а Клаусу Топферу.
Канте даље наводи: “Приликом употребе (експлозије) оружја са осиромашеним уранијумом настаје уранијумски оксид (У308 и УО2) као и, између осталог, веома реактивни гасови радијум и радон. Оксидне честице су ширине између 0,5 и 5 микрона и ветар може да их разноси на удаљеност од више стотина километара. Пошто у региону Југославије најчешће дувају севернозападни ветрови, то практично значи да загађење иде од Југославије ка Мађарској, Немачкој, Хрватској и Босни или ка Албанији, Бившој Југословенској Републици Македонији и Грчкој”.
Швајцарци плаћали за ћутање
Роберт Парсонс каже да му је један непосредно упућени дипломатски извор пренео да је у јулу 1999. једна група швајцарских научника дошла до још драматичнијих закључака о последицама ОУ на Балкану, него оних које садржи забрањени извештај Бакари Кантеа, крајем маја исте године. Њихово истраживање било је део активности дипломатске групе ФОЦУС коју су чинили Швајцарска, Аустрија, Русија и Грчка).
– Пошто је Швајцарска била та која је покривала све трошкове, остали чланови групе су морали да ћуте – каже Роберт Парсонс.
Аутор забрањеног текста упозорава: “Радиолошка и хемијска контаминација” не праве разлику “између војног особља које употребљава те ракете, између циљева, територија, невиних цивила, медија, група које су тамо како би указале разне врсте помоћи, нити се та контаминација зауставља на државним рампама, нити је временски ограничена. Време полураспада осиромашеног уранијума је 4,5 милијарди година”.
Боравећи у Југославији у мају 1999. док још траје бомбардовање, Канте је сведок еколошке катастрофе. “Озбиљна штета нанесена је човековој околини уништавањем нафтних рафинерија, нафтно-хемијског комплекса, хемијским и фабрикама вештачког ђубрива, фармацеутским и другим индустријским постројењима. Већ постојеће и потенцијалне последице сукоба тешке су по човекову околину и погађају углавном српски део СР Југославије. На Балкану би могли да буду у опасности како становништво тако и природа. Ако загађење пређе југословенску границу оно би могло да погоди и друге земље у региону. То такође може да закомпликује трагичну ситуацију избеглица у неким суседним земљама”, пише он у извештају који никад званично није објављен.
“Насеља су најтеже погођена на Косову”, истиче Бакари Канте. Он закључује да “су различите врсте циљне међународне помоћи потребне” како би се СР Југославија суочила са последицама које је бомбардовање нанело како човековој околини тако и становништву.
Озрачена храна
У цензурисаном извештају Бакари Канте је такође упозорио: “Бомбардовање НАТО-а догодило се у време сетве пољопривредних култура од животног значаја за становништво – кукуруза, сунцокрета, соје, шећера, шећерне репе и поврћа. Бачени осиромашени уранијум утицао је на квалитет ваздуха, тла, воде, што је имало, како дугорочно тако и краткорочно негативне последице по ланац исхране”.