Један од главних вођа и јунака „Куликова поља“ и новомученика пострадалих 2. маја у Дому синдиката у Одеси, зове се Вадим Негатуров. Био је песник. Велики. Руски. Православни.
Дошао је на место сукоба да би спасао православне иконе које су биле у логору проруских активиста. Звери у људском облику су њега и другове угурали у Дом синдиката и живе су их запалили. Још живог, Вадима су бацили кроз прозор. Преминуо је у болници следећег дана.
У Великој погибији коју је 2. маја 2014. у Одеси изазвала преисподња, пострадало је 48 људи, а 247 је рањено. Регрутовао се одред новомученика, који ће, ако Бог да, спасити Новоросију, Малорусију и Украјину – срце Велике Русије.
Низ великих руских уметника и спортиста, међу којима Николај Валујев, Николај Расторгујев, Јосиф Кобзон, Иван Охлобистин, Ирина Родњина, је за вечни спомен на Вадима Негатурова снимио клип у коме рецитују његове стихове из песама „Раб Божји“ и „Црквена звона“.
httpv://www.youtube.com/watch?v=DQ2CZ2RUOAs
Њему у част, основана је међународна књижевна награда „Куликово поље“, која ће се додељивати у категоријама: поезија, кратка проза и есејистика.
Вадим Негутаров је стварао духовну, религиозну и патриотску лирику (на руском и украјинском језику), као и сатиричну поезију. Писао је и текстове за извођаче популарне музике, а данас је најчешће слушан његов „Марш Куликова поља“, који је компоновао Григориј Солодченко, а изводи Марат Шавалијев. Негатуров је такође и преводио са енглеског стихове популарних песама за руске мјузикле и музичка позоришта.
Родио се 1959. у Одеси. Оставио је за собом три дивне кћери. Имао је две универзитетске дипломе – математичара и економисте. Како сам каже у једној краткој аутобиографској белешци, за својих пола века успео је да буде „зидар, ложач, чувар, научни радник, професор, совјетски официр, инжењер, програмер, милиционер, економиста, „професионални службени путник“ (обишао цео Совјетски Савез уздуж – и још чешће – попреко), рачуновођа, менаџер, трговац хартијама од вредности, финасијски аналитичар и консултант…“. Бавио се и спортом: алпинизмом, трчањем на супер-дуге стазе, борилачким вештинама.
Али био је пре свега и изнад свега руски православни човек, раб Божји. Читајте његове стихове и разумећете зашто је страдао и ко ће у овој последњој и одлучујућој светској гужви да победи.
Владимир Кршљанин
БОЖИЙ РАБ
Я — Божий раб. И счастлив этой долей.
Я оценен немыслимой ценой.
Уплачен за меня не наглый доллар,
Не гордый фунт, не царский «золотой».
Не за ведро каменьев драгоценных,
Не за сундук, где кожи и меха,
Не за еду я выкуплен из плена
Болезней, смерти, страха и греха.
Я искуплен Святой Христовой Кровью,
Я получил Любовь взамен оков.
Зовусь рабом… Но я не из сословья
Униженных и проклятых рабов.
Во мне Творец признал родного сына,
Хоть был я грешен и духовно слаб.
И я свободен навсегда отныне.
Но все ж я раб… Я — добровольный раб!
Я — БОЖИЙ раб, поэтому свободен
От обстоятельств времени и мест.
Я с радостью ношу тавро Господне —
Простой нательный Православный Крест.
Тот Крест — не амулет и не эмблема,
Но знаменует жизненный этап,
Что я на все оставшееся время —
Смиренный добровольный Божий раб.
КОЛОКОЛЬНЫЙ ЗВОН
Вновь миром правит зло, вновь бесам «несть числа»,
Вновь свиньями Святое попира’ется…
Но только зазвоня’т в Церква’х колокола’ –
— Вся нечисть на Планете содрогается…
У колокольных нот – Божественный клавир
И русское звучание державное.
Звоня’т колокола’ – и слушает весь Мир
Святые перезвоны Православные!
Зря вре’менным победам радуется ад –
— Ещё настанет битве час решающий!
… А колокольный звон – торжественный набат,
Нас под Хоругвь Христову созывающий…