ПРОФ ДР ВЕЛКО ВЛКАНОВ, ПОВОДОМ ИЗЛАСКА ИЗ ШТАМПЕ КЊИГЕ „ОПТУЖУЈЕМ“ СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА
ПРОЧИТАЈТЕ ОВУ КЊИГУ СРБИ!
У Београду је објављена књига „Оптужујем.“ Без оклевања ћу рећи да је ово изванредна књига. У њој су објављене не само речи одбране, већ и речи оптужбе Слободана Милошевића изречене на седницама Хашког трибунала за бившу Југославију. О процесу у Хагу је већ објављено неколико књига. Али књига „Оптужјем“ има ту предност да је веродостојни документ о свему шта се дешавало на суђењу у Хагу. Милошевићеви говори осветљавају подједнако прецизно, јасно и истинито трагичну историју народа Југославије и посебно Србије у протекле две деценије, као и трагичну судбину Милошевића, човека и државника.
У својим говорима Милошевић објашњава како је под спољним притиском изазван распад Југославије. Прва се из Југославије издвојила Словенија, што није изазвало посебне социјалне потресе, пошто у Словенији до тада нису живели у компактним групама други југословенски народи. Али, готово одмах у 1991. Словенију је пратила Хрватска, на чијој територији је дуго живело у слози са Хрватима, преко две стотине хиљада Срба. Подела територије претворила се у братоубилачки грађански рат, чије су жртве углавном били Срби.
Још су биле жешће поделе у Босни и Херцеговини, насељеној углавном муслиманима, али помешаних са великим бројем хришћана. Био је то нерешив задатак: како поделити територију где сваку другу породица чини хришћанин и, муслиман, или обрнуто? У тим ужасним годинама Милошевић је уложио велике напоре да сачува, ако не државно јединство, онда бар мирну коегзистенцију народа бивше Југославије. Његова борба је била искрена и снажна борба за мир. О томе сведочи цео одељак „Борили смо се за мир.“ Захваљујући Милошевићу, 21. новембра 1995 у Дејтону је поптисан споразуму који је окончао сукобе у Босни и Херцеговини.
Тако је, дакле, Југославија коначно престала да постоји. Милошевић је био у праву када је у једном од својих говора, сумирајући све што се догодило, рекао да се Југославија распала због новог нео-фашизма и колонијализма. Доиста, оно шта се десило у Хрватској веома подсећа на усташе Анте Павелића. Активну улогу у распаду Југославије одиграо је злодух из Немачке и Ватикана.
Али, непријатељи Југославије наставили су са својим интригама. Сада је сецесионистичка активност окренута против саме Србије. Свом безобзирношћу настојали су да одвоје од Србије територији Косова која њој вековима припада. Терористичке активности албанских сепаратиста добити сву могућу политичку, материјалну и медијску подршку земаља чланица НАТО. Писали су нашироко о „масакру“ у Сребреници, а нису рекле ни реч о масакру Срба у селима око Сребренице.
На крају, суочене са својом немоћи, земље чланице НАТО, потпуно супротно Повељи УН, започеле су агресивни рат против Србије. Успеле су међународној заједници да наметну измишљену државу Косово, демонстрирајући по ко зна који пут своје двоструке стандарде. Двадесет милиона Курда у Турској немају право на било који облик независности, а један милион Албанаца, настањен од стране италијанских фашиста током Другог светског рата на српском Косову, добио је независност. У ствари, они једноставно нису добили никакву независност, јер су постали обични вазали САД, изградњом на Косову највеће војне базе у Европи.
У својим говорима, Милошевић корак по корак открива злочиначку политику НАТО држава против Југославије и Србије. На основу конкретних чињеница, он тврди да „три лажи не чине истину“, како је назван један од одељака ове књиге. Он открива лажи у вези са некаквим „Планом спаљене земље” као и са тзв планом “ Потковица „. Ту доказује сву беду својих политичких противника који су желели да на њега превале сопствене злочине. Он убедљиво сведочи како је велике напоре, са своје стране уложио, а који су имали за циљ мирно решавање сукоба. У својим говорима у Хагу он доказује доследност своје политике како према бившим републикама тако и према Косову. То није само политичка реторика, да се данас говори данас а да сутра од свега тога нема – ништа, јер он остаје апсолутно веран својој историјској мисији државника. Он није ни отпадник Туђман, нити муслимански фундаменталист Изетбеговић, па чак ни безмало комплетни злочинац Хашим Тачи. Он је Слободан Милошевић – поносан, истрајан и веран син српског народа и свих Словена.
Трагедија Југославије и Србије посталаје лична драма њеног председника.
Милошевић је био савршено свестан да доследна политика одбране југословенских и српског народа не може избећи негативне последице за њега. А такве последице нису изостале.
Супротно Повељи УН, земље НАТО су одлучиле да организују Међународни кривични суд за бившу Југославију, пред којим би се судило за злочине против човечности и ратним злочинима руководиоцима из држава Југославије, али пре свега Србије .
У својим оптужујућим говорима, Милошевић посвећује значајан простор овом Трибуналом. Његова књига почиње једним посебним одељком – „Хашки трибунал је незаконит.“ На скоро 30 страна износи бројне аргументе против ове ђаволске творевине НАТО-држава. Хашки трибунал је основан одлуком Савета безбедности, који, међутим, није имао мандат да формира таква тела. Савет може самостално да формира само пратећа тела, тј. такве органе који му помажу у његовим активностима. Савршено оправдано Милошевић напомиње да „„Ако је Савет безбедности УН по Повељи Уједињених нација овлашћен да ствара кривичне судове, онда се вероватно не би стварао једнократни суд за једну нацију, суд за једну епизоду, за једнократне политичке потребе, суд за прогон одређених група или особа. Јер, јасно је да такав суд не би био у стању да једнако примењује правду по законима. Стварање једног ад хок суда представља кршење свих основних правних принципа сваког правног поретка”“(стр.16). Одлука Савета безбедности обилује грубим политичким промашајима. Уместо да позове на одговорност земаље чланице НАТО, које су починиле агресију против једне суверене државе – чланице ОУН, Савета безбедности позива на одговорност њихову жртву. Потом следи бриљантно излагање правних аргумената, чиме се Милошевић уздигао до нивоа најбољих професора међународног права.
Ништа мање снажни нису ни чињенични аргументи којима Милошевић инкриминише САД и друге државе чланице НАТО за озбиљне међународне злочине. Они помажу албанске терористе да убијају и протерују Србе и грађане не-албанске националности са Косова. “ Желим да нагласим да злочин који је започет над мојом земљом још увек траје. Последњи Србин за кога знам да је убијен на Косову, убијен је ове године на Божић. 350 хиљада је истерано са Косова под окриљем Уједињених нација, под заштитом терористичких активности албанских терориста од стране Уједињених нација”“(с.46).
Милошевић водио своју одбрану у сталном сукобу са такозваним судијама Међународног суда. Они стално покушавају да га ометају у изношењу доказа.. Стално су га прекидали и марљиво тражили прилику да ограниче његова права. Али су били потпуно беспомоћни пред његовом логиком и снагом чињеница. Ето зашто је с правом Милошевић рекао: „Ја сам морални победник.“
А како нису могли да га победе, како нису нашли ниједан разлог да га осуде, чак на на једну годину затвора, а да би избегну срамоту да су претрпели пораз од своје жртве, они су га убили. Од лоших судија, они су, после пет година, коначно постали добри џелати.
Али дозволите ми да кажем да је Милошевић постао жртва своје непоколебљиве привржености свом народу. Он је дао вечни пример будућим генерацијама како се живи и како се умире за свој народ. Он се није одрекао ни свог народа нити његовог достојанства. Желео бих да цитирам стих великог бугарског песника Георги Ђагаров. Његов јунак, ухапшен и убијен од стране комунистичке фашистичке полиције, „више воли да падне на очи него на колена.“ Пет година судије-џелати покушавали су да баце Милошевића на колена и нису успеле.
Српски народ може бити поносан што је одгајио таквог сина какав је био Слободан Милошевић.
Прочитајте ову књигу, Срби! Нека то буде ваш библија, из које ћете црпсти инспирацију у борби за бољу будућност! И да би била доступна не само Србима него и другим народа, ова књига треба да буде преведена на најмање два језика – руски и енглески. Сви народи имају акутну потребу за да се поуче на великом пример Слободана Милошевића.
На крају апелујем да се одмах распусти злочиначки Хашки трибунал. Помозите нам да од хашких џелата спасимо све оне који још могу бити спашени.
София, 7 август 2012 г.