Поштовани пријатељи,
Човечанству је објављен рат.
Док још једна поносна нација гледа у очи америчкој агресији, жртве претходне агресије још увек пате. Док неке нације бомбардују, друге нације поробљавају.
Оружани део још једног светског сукоба, почео је, као некада, на Балкану. Пре четири године десило се оно што смо деценијама сматрали немогућим – рат на европском тлу. Југославија, суверена земља, пример толеранције, братства, јединства у разликама, социјалне правде и благостања – поцепана је, силована, брутално бомбардована и готово окупирана. Сејачи рата и злочинци који су за то одговорни нису кажњени. Као рањена звер они настављају свој рат против човечности.
Фебруара 2000, Председник Слободан Милошевић је рекао:
„Данас је на реду Србија. Па блиски и далеки Исток. И најзад – цео свет. Једина препрека том подухвату може да буде разум. Разум човечанства, јер овога пута човачанство је циљ. Данас, када је опасност од глобалног насиља извесна, потребан је глобално организован отпор том насиљу.“
У септембру 2002, као Димитров пред нацистима, Председник Милошевић се пред НАТО-м, бранећи суверенитет и достојанство свих народа, претворио у тужиоца и рекао:
„На овој територији нису вођени ратови, него само један рат, рат против Југославије. Тај рат подстицан је и усмераван од стране највећих сила савременог света, са ослонцем на унутрашње савезнике, националистичко-сепаратистичка језгра, уз доминатно присуство оних снага које су поражене у Другом светском рату. Тај рат је вођен свим средствима, медијским, политичким, економским, војним. Тај рат је најпре вођен деценијском медијском кампањом у којој је злоупотребљен монопол на глобалним средствима информисања, затим спољнополитичком интервенцијом усмереном на стварање независних држава од југословенских република, а затим најсвирепијом вишегодишњом економском кампањом и санкцијама против СР Југославије, које се једино могу квалификовати као геноцид, и коначно – војном агресијом. И то 1995. године против Републике Српске и у «Олуји», уз учешће снага НАТО у највећем етничком чишћењу које је икад забележено, и 1999. године – против Савезне Републике Југославије.“
У једном од првих иступања пред агресорским судом, Председник Милошевић је рекао:
„Поносим се тиме што сам командовао оружаним снагама Југославије које су зауставиле НАТО, јер се показало да земља, макар и мала, која има чврсту вољу да брани своју слободу и да брани идеју слободе и равноправности и народа и људи, може да се одбрани. Ово је казна зато што смо се успротивили опасности највеће тираније која је запретила човечанству.“
Црни облаци смртоносних авиона и ракета покрили су небо над Београдом 24. марта 1999. Тачно четири године касније, они помрачују небо над Багдадом.
Завршили су 20. век покушајем да убију једну нацију. Сада започињу 21. век покушајем да убију другу.
Њихов Велики Злочин мора бити заустављен. Као што смо једном сви били уједињени да бисмо зауставили и поразили фашизам, човечанство се данас мора поново ујединити пред претњом која је још већа. Снаге агресора располажу оружјем које може да уништи сав живот на планети.
Морамо се ујединити у заштити мира који је универзална вредност и свачије право; и у заштити суверенитета сваког народа, јер то је најмоћније оружје против новог колонијализма.
Животи хероја и беспомоћних цивила положени на олтар Отаџбине у пролеће 1999. нису били узалудни. Као ни споменик који им Слободан Милошевић подиже у Хагу. Отпор уједињеног народа није заборављен. Он данас инспирише милионе бораца за мир у читавом свету, инспирише ирачки и све друге народе којима прети исто зло. НАТО је као претња нестао. Он данас преживљава последње дане као механизам држања обесправљене источне Европе у покорности, али ни то неће још дуго. А гротескна америчко-британска високотехнолошка машинерија смрти дави се у авганистанским кланцима и ирачком песку. До мере да гласове отпора у врховима европске и америчке политике, који се ужурбано спремају за свет без самовољног жандарма, нико и не покушава да ућутка.
До сада, свака годишњица агресије обележена је у Београду међународном конференцијом и народним митингом.
Ове године конференција је забрањена, као и све демонстрације.
Ових дана у Београду само НАТО-у и његовим слугама је дозвољено да слободно говоре.
Мислили смо да је врхунац цинизма био када је Хавијер Солана октроисао оквире будућег ропског живота народима Југославије.
Међутим, као невероватна гадост и срамота, ових дана, на годишњицу агресије, ругајући се њеним жртвама, у самој згради Савезне скупштине, одржан је семинар Парламентарне скупштине НАТО пакта. Главна звезда била је ђавољи адвокат лично, Карла дел Понте.
То је неподношљиво понижење.
Али то је само врх леденог брега.
После периода Ђинђићеве владавине у којем су све уставне, законске и моралне норме погажене у интересу западног капитала, учињен је покушај да се у Србији и формално уведе диктатура.
Они који не презају да Месопотамију, колевку светске, и Балкан, колевку европске цивилизације претварају у гробља и рушевине, застидели су се извршилаца своје петооктобарске оргије. Српска држава треба да буде средство мафијашког обрачуна у којем, како су они замислили, треба да страдају народ, његова демократија и слобода. А да у последњој етапи трке колонијални управници буду фини Коштуница и фини Лабус. Наравно да нико разуман не може имати илузија да мартом 2003. управљају било Легија, Шиптар и Кум, било Живковић, Батић и Човић. Оним чиме малтретирају овај народ управља амерички чиновник, покретач балканских марионета са искуством из Бугарске, Хрватске и Југославије, носилац ордена Принца Трпимира и Старе Планине и бројних америчких признања за успостављање демократије у централној и источној Европи, ветеран Вијетнамског рата Вилијем Монтгомери.
Ни један народ не заслужује да буде под неограниченом влашћу криминалаца.
Не препоручујем им да врше притисак на српски народ ни да даље нарушавају његову слободу и демократију.
Они морају да оду.
На једној од ранијих конференција поводом годишњице агресије речено је:
„Империја нема савезнике, већ само будуће жртве.“
Овај народ то разуме. А ових дана и они заведени разумеће да проблем није у томе што чувена западна «томахавк» демократија још није заживела, већ баш у томе што она овде живи пуном снагом од петог октобра 2000.
Током само недељу дана илегалног ванредног стања, око хиљаду људи је притворено без права на адвоката. Уведена је тотална цензура свих медија. Они медији који су једини били отворени за ставове опозиције, забрањени су. Нема више телевизијског преноса скупштинских заседања. Вођи владајуће коалиције позивају на забрану патриотских опозиционих партија. Синдикалне активности и право на штрајк укинути су.
И све то на прагу врућег политичког пролећа у којем се очекивао талас радничких протеста и Покрет народног јединства, који је практично већ рођен.
Ни једна страна сила не треба да подржи нелегитимни режим у Србији. Свака окупација Србије била је привремена. Крајње је време да се заврши позориште лутака у овој земљи. Нико није овлашћен да овде поставља ни да убија марионетске намеснике. Покушај да они који су најодговорнији за беду и несрећу ове земље владају као диктатори не може се остварити.
У Хагу је у току седми прекид процеса због погоршаног здравственог стања Председника Милошевића. НАТО трибунал остаје глув на апеле из целог света, укључујући оне из руске Државне Думе и Већа Република распуштеног савезног парламента, да се живот Председника Милошевића спаси тако што би му се омогућио период лечења и опоравка у слободи.
Све ово је доказ да се монструозна претња човечанству не огледа само у војној агресији, већ да има и остале репресивне димензије које је свет видео пре 60 година.
Ово је упозорење и знак за узбуну из Београда 24. марта 2003.
Зато предлажем да се овај скуп патриота обрати Председнику Милошевићу, домаћој и светској јавности следећим речима:
Доследни социјалисти и патриоти окупљени у Београду 24. марта 2003. године, упркос покушајима да се сејањем страха затоми слободарска реч, упућују Председнику Милошевићу, домаћој и светској јавности следећу
ПОРУКУ МИРА И СЛОБОДЕ
- Проносићемо заувек славу хероја одбране и жртава агресије.
- Агресија на наш и друге народе мора престати одмах.
- Председник Слободан Милошевић, који инспирише и предводи борце за слободу у нашој земљи и свету, мора бити одмах ослобођен из агресорског заточеништва, где му је намерно угрожен живот.
- Ванредно стање у Србији мора бити одмах укинуто.
- Влада Републике Србије мора одмах поднети оставку јер не ужива поверење народа, а одговорна је за поништавање народног суверенитета, катастрофално стање у социјалној, економској и безбедносној области, тешка кршења Устава, закона и људских права и општу криминализацију друштва.
- Све демократске и патриотске снаге обавезне су да, руковођене ставовима Председника Милошевића, остваре ефективну сарадњу у оквиру Покрета народног јединства, што је залога поштовања воље и интереса народа после ванредних избора. Највећу обавезу у том смислу има Социјалистичка партија Србије.
- Србија и Југославија ће поново бити уважени и равноправни члан демократске европске и светске заједнице народа.
- Осуђујемо англоамеричку агресију на пријатељски Ирак, изражавамо пуну подршку ирачком народу и руководству у одбрани слободе и националног суверенитета и позивамо слободне земље да пруже ефективну помоћ.
- Гнушамо се над одлуком квислиншког режима у Београду да протера двојицу ирачких дипломата. Захтевамо да буде опозвана, а Влади Ирака упућено извињење.
- Солидаришемо се са масовним изразима воље народа широм света који захтевају мир, укидање међународне диктатуре финансијских и војних центара моћи и демократизацију међународних односа.
- Тражимо да Генерална скупштина Уједињених нација под мотом «Уједињени за мир» осуди све агресивне ратове које су САД и НАТО водили без мандата Уједињених нација и обавеже Међународни суд правде да о томе пресуди по хитном поступку, укључујући захтеве за ратну одштету, ослобођење окупираних територија на Балкану и у другим деловима света и укидање ad hoc трибунала који су постали средство агресије. Ако се то не оствари, позивамо све слободне нације да створе нову светску организацију.
- Одлучни да најинтензивнијом активношћу доприносимо остваривању наведеног, позивамо све грађане да дају свој допринос овој борби, јер сваки дан без слободе умножава број жртава и патњи.
Народ – уједињен, не може бити побеђен.
Слободарски дух овог народа се никада не може угасити.
Сви доследни борци за мир и слободу у свету могу да рачунају на то.
Ми не можемо издати наше жртве ни нашу историју.
Народ Србије је више него зрео да сам и мирно одреди своју будућност.
Нико не може бити изнад воље народа.
Живео Председник Слободан Милошевић!
Живеле слободна Србија и Југославија!
Једини пут у будућност који имамо је да уједињени наставимо борбу за слободу.
До победе!
(говор на скупу поводом четврте годишњице почетка НАТО агресије, одржаном у Београду, 24. марта 2003. године)