Цео текст говора на онлајн сесији Давоског форума
Владимир Путин је иступио на сесији онлајн-форума «Давоска агенда 2021», чији је организатор Светски економски форум.
27. јануар 2021.
Онлајн-форум је одржан од 25. до 29. јануара са учешћем шефова држава и влада, руководилаца највећих међународних компанија, глобалних медија и омладинских организација Азије, Европе, Африке, Блиског Истока, Северне Америке и Латинске Америке.
(Осим Путина, наступили су, између осталих: председник НР Кине Си Ђинпинг, премијер Индије Нарендра Моди, председник Јужне Африке Сирил Рамафоза, премијер Јапана Суга Јошихиде, премијер Немачке Ангела Меркел, председник Француске Емануел Макрон, председник Аргентине Алберто Фернандез, премијер Израела Бењамин Нетањаху, премијер Грчке Киријакос Мицотакис, генерални секретар УН Антонио Гутереш – прим. прев. https://www.weforum.org/events/the-davos-agenda-2021/cochairs )
Главна тема дискусије је била «нова глобална ситуација», везана са пандемијом коронавируса.
* * *
Клаус Шваб (како је преведено): Господине Председниче! Добро дошли на «давоску недељу». Русија је важна велика сила са дугогодишњом традицијом учешћа на Светском економском форуму.
У овом историјском тренутку пред светом се отварају нове могућности преласка из епохе конфронтације у епоху сарадње. Могућност да чујемо Ваш глас, глас Председника Руске Федерације, је веома важна, посебно у време, када постоји много различитих тумачења, различитих приступа, па је неопходан конструктиван и поштен дијалог за решавање заједничких проблема, за излазак из епохе поларизације и изолације.
Ви сте јуче телефоном разговарали са Председником Бајденом и договорили се да продужите важење споразума о стратешком офанзивном наоружању, и то је врло позитиван историјски знак.
COVID-19 је показао да смо сви рањиви и узајамно зависни. Као и друге земље, ни Русију, наравно, није заобишао утицај те пандемије. И наравно, отварају се нове могућности за међународну сарадњу, што нас све занима.
Господине Председниче, ми ћемо са интересовањем саслушати Вашу тачку гледишта, тачку гледишта Русије, поглед на садашњу ситуацију, ситуацију у XXI веку. Шта треба учинити, по Вашем мишљењу, да би људи свуда живели у условима мира и просперитета?
Господине Председниче, свет очекује Ваш говор.
Владимир Путин: Поштовани господине Шваб, драги Клаусе! Драге колеге!
Много пута сам био у Давосу, на активностима, које организује господин Шваб, још 90-их година. Клаус је управо споменуо да смо се упознали 1992. године. Док сам радио у Петрограду, заиста, више пута сам посећивао тај репрезентативни форум. Желим да Вам се захвалим што данас имам могућност да своју тачку гледишта представим експертској заједници, која се окупља на том светски признатом месту, захваљујући напорима господина Шваба.
Пре свега желим, даме и господо, да вас све поздравим на Светском економском форуму.
Задовољство је, што ове године, упркос пандемији, упркос свим ограничењима, форум ипак наставља са радом. Макар и у онлајн формату, он ипак ради и даје могућност учесницима да кроз отворену и слободну дискусију размене процене и прогнозе, что делимично компензује дефицит директних сусрета шефова држава, представника светског бизниса и јавног живота, који је нарастао последњих месеци. Све је то важно сада, када је пред нама толико сложених питања, која захтевају одговор.
Садашњи форум је први у започетој трећој деценији XXI века, и већина тема на њему су, наравно, посвећене дубоким променама, које се дешавају на планети.
Заиста, тешко је не приметити корените трансформације у глобалној привреди, политици, социјалном животу, технологији. Пандемија коронавируса, коју је Клаус управо поменуо, и која је постала озбиљан изазов целом човечанству, само је убрзала структурне промене, чије претпоставке су биле знатно раније створене. Пандемија је заоштрила проблеме и дисбалансе, који су се раније нагомилали у свету. Постоји основ да сматрамо да постоји ризик даљег раста противречности. И такве тенденције се могу манифестовати практично у свим сферама.
Наравно, у историји не постоје директне паралеле. Али неки експерти – а ја се с поштовањем односим према њиховом мишљењу – пореде садашњу ситуацију са 30-им годинама прошлог века. Са таквом позицијом се можемо слагати, а можемо и не слагати. Али, по многим параметрима, по размерама и комплексном, системском карактеру изазова, потенцијалних претњи, одређене аналогије се ипак намећу.
Видимо кризу ранијих модела и инструмената економског развоја. Повећање социјалног раслојавања: како на глобалном нивоу, тако и у појединим земљама. О томе смо и раније говорили. А то, са своје стране, данас изазива оштру поларизацију друштвених погледа, провоцира раст популизма, десног и левог радикализма, као и других крајности, заоштравање и већу жестину унутрашње-политичких процеса, чак и у водећим земљама.
Све то неизбежно утиче и на карактер међународних односа, не додаје им ни стабилности ни предвидивости. Долази до слабљења међународних институција, умножавају се регионални конфликти, деградира и систем глобалне безбедности.
Клаус је споменуо и мој јучерашњи разговор са Председником Сједињених Држава и о продужењу споразума о ограничењу стратешког офанзивног наоружања. Несумњиво, то је корак у исправном смеру. Али ипак, протвречности се увећавају, што би се рекло, по спирали. Као што је познато, неспособност и неспремност да се слични проблеми решавају, изродиле су се у катастрофу Другог светског рата.
Наравно, данас је такав глобални «врући» конфликт, надам се, у принципу немогућ. Веома се томе надам. Јер он би значио крај цивилизације. Али, поновићу, систуација може да се развија непредвидиво и неконтролисано. Ако се, наравно, ништа не предузима да се то не догоди. Постоји могућност да се сударимо са истинским крахом у светском развоју, испуњеним борбом свих против свих, са покушајима да се разреше сазреле противречности трагањем за «унутрашњим» и «спољним» непријатељима, рушењем не само таквих традиционалних вредности (до којих је нама у Русији веома стало), као што је породица, него и темељних слобода, укључујући право избора и неприкосновеност приватног живота.
Приметићу овде, да социјална и вредносна криза већ доноси негативне демографске последице, због којих човечанство ризикује да изгуби читаве цивилизацијске и културне континенте.
Наша заједничка одговорност данас се састоји у томе да избегнемо такву перспективу, која личи на мрачну антиутопију, и да обезбедимо развој по другачијој, позитивној, хармоничној и стваралачкој трајекторији.
У вези са тим ћу се подробније задржати на кључним изазовима, који, по мом мишљењу, данас стоје пред светском заједницом.
Први од њих је – социјално-економски.
Да, ако судимо по статистичким бројкама, онда, чак без обзира на дубоке кризе из 2008. и 2020. године, период последњих четрдесет година се може назвати успешним, или чак изузетно успешним за светску економију. Почев од 1980. године, глобални БДП по паритету куповне способности, реално изражен по глави становника се удвостручио. То је, без сумње, позитиван показатељ.
Глобализација и унутрашњи раст су довели до великог успона у земљама у развоју, дозволили су да више од милијарду људи изађе из сиромаштва. Тако, ако узмемо ниво прихода од 5,5 долара по становнику дневно (по паритету куповне моћи), онда, по проценама Светске банке, у Кини, на пример, број људи се приходима нижим од тог, смањио се са 1,1 милијарде 1990. године, на мање од 300 милиона последњих година. То је, свакако, успех Кине. А у Русији – од 64 милиона људи 1999. године, до реда 5 милиона данас. И ми сматрамо, да је то такође напредак наше земље, и то на, да тако кажем, најважнијем правцу.
Али ипак, најважније је питање, чији одговор ће умногоме омогућити разумевање садашњих проблема – какав је био карактер тог глобалног раста, ко је из њега задобио највећу корист.
Несумњиво, као што сам већ рекао, корист су умногоме имале земље у развоју, које су искористиле растућу потражњу својих традиционалних, па чак и нових производа. Ипак, такво уграђивање у светску привреду, није повећало само број радних места и обим извоза, него и социјалне расходе, укључујући велике разлике у приходима грађана.
А како стоје ствари у развијеним привредама, где је ниво средњег благостања много виши? Колико год то парадоксално звучало, али проблеми раслојавања овде, у развијеним земљама, показали су се још дубљим. И тако, по проценама Светске банке, ако је са нивоом прихода мањим од 5,5 долара на дан у САД, на пример, 2000. године било 3,6 милиона људи, 2016. их је било већ 5,6 милиона.
У истом том периоду, глобализација је довела до знатног повећања профита великих мултинационалних, пре свега америчких и европских, компанија.
Узгред буди речено, што се тиче грађана, у развијеним привредама Европе су исте тенденције, као у САД.
И опет, када говоримо о профиту компанија, коме одлази тај приход? Одговор је познат и очигледан – једном проценту становништва.
А шта се десило у животу осталих људи? У последњих 30 година у низу развијених земаља приходи више од половине грађана су реално изражено, стагнирали, нису расли. А цене услуга образовања и здравства су порасле. Знате ли колико? Троструко.
То јест милиони људи чак у богатим земљама су престали да виде перспективу повећања својих прихода. Притом, они су суочени са проблемима – како сачувати здравље себи и својим родитељима, како обезбедити квалитетно образовање деци.
Расте и огромна маса људи, који фактички постају непотребни. По проценама Међународне организације рада, 2019. године 21 проценат, или 267 милиона младих људи у свету нису похађали школе и нису радили. А чак међу онима који су радили (ево занимљивог показатеља и занимљивих цифара) – 30 процената живи са приходом нижим од 3,2 долара на дан по паритету куповне моћи.
Такве деформације у глобалном социјално-економском развоју су директна последица политике из 80-их година прошлог века, која је спровођена често вулгарно и догматски. У основи те политике је био тзв. Вашингтонски консензус. Са његовим неписаним правилима, која приоритет дају економском расту базираном на задуживању код приватних кредитора у условима дерегулације и ниских пореза богатима и корпорацијама.
Као што сам већ рекао, пандемија коронавируса је само заоштрила те проблеме. Прошле године је пад глобалне економије био највећи од Другог светског рата. Губици на тржишту рада да јула су били еквивалентни готово 500 милиона радних места. Да, до краја године половина их је обновљена. Али је то ипак готово 250 милиона изгубљених радних места. То је велика и веома узнемирујућа цифра. Само у првих девет месеци прошле године губици радног дохотка у свету су достигли 3,5 трилиона долара. И тај показатељ ће још да расте. А то значи да ће да расте и социјална напетост у друштву.
Притом, посткризни опоравак не иде лако. Ако је пре 20-30 година проблем било могуће решити помоћу стимулативне макроекономске политике (што се и покушава, узгред речено, све до данас), такви механизми се данас показују као истрошени и не функционишу. Њихов ресурс је практично исцрпен. И то нису моје празне речи.
Према проценама ММФ, укупни дуг државног и приватног сектора се веома приближио нивоу од 200 процената глобалног БДП. А у појединим привредама, он је надмашио 300 процената националног БДП. Притом су у развијеним земљама каматне стопе готово свуда практично на нултом нивоу. А у кључним земљама у развоју су – на историјском минимуму.
Све то чини стимулисање економије традиционалним инструментима на рачун повећања приватног кредитирања суштински немогућим. Такозвано «квантитативно попуштање», које само повећава, надувава «мехур» номиналне вредности финансијских актива, води ка даљем раслојавању у друштву. А растући јаз између «реалне» и «виртуелне» економије (узгред, мени о томе врло често говоре представници реалног сектора економије из многих земаља света, и мислим да ће се учесници данашњег скупа из света бизниса сложити са мном) представља реалну претњу и бременит је озбиљним, непредвидивим потресима.
Одређене наде у то, да ће се успети у «ресетовању» ранијег модела раста, везане су са бурним технолошким развојем. Заиста, у последњих 20 година створен је темељ за тзв. четврту индустријску револуцију, која је заснована на најширој примени вештачке интелигенције, аутоматизованих и роботизованих решења. Пандемија коронавируса је знатно убрзала такве пројекте и њихову примену.
Ипак, тај процес ствара и нове структурне промене – пре свега имам у виду тржиште рада. А то значи, да без ефективног деловања државе, мноштво људи ризикује да остане без посла. Притом, то је често тзв. средња класа. А то је основа било ког савременог друштва.
Са тим је повезан и мој осврт на други фундаментални изазов предстојеће деценије – друштвено-политички. Раст економских проблема и неједнакости цепа друштво, ствара социјалну, расну, националну нетрпељивост, а таква напетост избија на површину чак и у земљама са, рекло би се, отпорним грађанским и демократским институцијама, позваним да изгладе и гасе сличне појаве и ексцесе.
Системски социјално-економски проблеми стварају такво друштвено незадовољство, да то заслужује посебну пажњу и захтева да се такви проблеми суштински реше. Опасна илузија да се они могу, да тако кажем, игнорисати, заобићи, гурнути испод тепиха, прети озбиљним последицама. У таквом случају друштво ће свеједно бити подељено и политички, и социјално. Јер за људе разлози незадовољства нису у неким апстрактним стварима, него у реалним проблемима, који се тичу свакога, без обзира на његова политичка и друга уверења, стварна или замишљена. А реални проблеми стварају незадовољство.
Истаћи ћу још један принципијелни моманат. Све важнију улогу у животу друштва почели су да играју савремени технолошки и пре свега дигитални гиганти. Данас се о томе много говори, посебно у вези са догађајима у САД током предизборне кампање. И то више нису тек неки економски џинови – по неким питањима они су већ постали фактичка конкуренција државама. Њихов аудиторијум се мери милијардама корисника, који проводе у оквирима тих екосистема значајан део својих живота.
Са тачке гледишта самих компанија, њихов монополски положај је оптималан за организацију технолошких и бизнис процеса. Можда је то тако, али у друштву се поставља питање: колико такав монополизам одговара управо друштвеним интересима? Где је граница између успешног глобалног бизниса, услуга и сервиса за којима је велика потражња, консолидацијом велике количине података, и покушаја да се грубо, по свом нахођењу, управља друштвом, супституишу легитимне демократске институције, односно да се у суштини узурпира или ограничава природно човеково право да сам одлучује како да живи, шта да изабере, какав став да слободно искаже? Све то смо управо видели у САД, и сви разумеју о чему говорим. Уверен сам да већина људи дели ово мишљење, укључујући и оне који данас заједно са нама овде учествују.
И коначно, трећи изазов, а тачније, отворена претња, са којом се можемо сударити у овој новој деценији – то је даље заоштравање целог комплекса међународних проблема. Јер нерешени и растући унутрашњи социјално-економски проблеми могу неког да подстакну да трага на кога би могао да свали кривицу и да га оптужи за све невоље и тако преусмери раздраженост и незадовољство својих грађана. И ми то већ видимо, осећамо да се повећава градус спољнополитичке, пропагандне реторике. Може се очекивати да и карактер политичких активности постане агресивнији, уљкучујући притисак на оне земље, које не прихватају улогу послушних управљаних сателита, коришћење трговинских баријера, нелегитмне санкције, ограничења у финансијској, технолошкој, информационој сфери.
Таква игра без правила критично повећава ризик од једностране примене оружане силе – ето у чему је опасност: у примени силе под овим или оним измишљеним изговором. То повећава вероватноћу од појаве нових кризних жаришта на нашој планети. Све су то ствари, због којих морамо бити забринути.
У исто време, поштовани учесници форума, без обзира на то клупко противречности и изазова, ми морамо, свакако, да очувамо позитивни приступ будућности, морамо да сачувамо приврженост стваралачким перспективама. Било би наивно предлагати неке универзалне чудотворне рецепте за решавање наведених проблема. Али покушавати да се дође до заједничких приступа, до максималног приближавања позиција, да се укаже на узроке који доводе до глобалне напетости, свима нама је свакако неопходно.
Поново хоћу да подвучем своју тезу: фундаментални узрок нестабилности глобалног развоја су пре свега нагомилани социјално-економски проблеми. Стога је данас кључно питање – како формирати логику деловања, да се не само брзо обнове глобална и националне привреде, њихове области које су погођене последицама пандемије, већ да постигнемо да та обнова буде стабилна у дугорочној перспективи и да има квалитетну структуру, да помаже да се поднесе терет социјалних дисбаланса. Узимајући у обзир већ поменута ограничења макроекономске политике, даљи развој привреде ће се у већој мери заснивати на буџетским стимулансима, а кључну улогу ће играти државни буџети и централне банке.
У развијеним земљама, као и у делу земаља у развоју, ми већ запажамо такве тенденције. Повећање улоге држава у социјално-економској сфери на националном нивоу, очигледно захтева велику одговорност и тесну интеракцију између држава и у питањима од глобалног значаја. На различитим међународним форумима се стално чују позиви на инклузивни раст, на стварање услова за остваривање достојног животног стандарда за сваког човека. Све је то исправно и разматрање таквог нашег заједничког рада је апсолутно потребно.
Савршено је јасно да свет не може да иде путем стварања економије за милион људи или чак за „златну милијарду“. То је једноставно деструктивна позиција. Такав модел је по дефиницији нестабилан. Недавни догађаји, укључујући миграционе кризе, то су још једном потврдили.
Сада је важно са уопштених констатација прећи на дела, уложити реалне напоре и ресурсе у снижавање социјалне неједнакости унутар појединих земаља и у постепено приближавање нивоа економског развоја различитих земаља и региона планете. Тада ни миграционих криза више неће бити.
Смисао и акценти такве политике, позване да обезбеди стабилан и хармоничан развој, очигледни су. То је стварање нових могућности за сваког, услова за развој и реализацију човекових потенцијала, независно од тога где се он родио и где живи.
Овде ћу истаћи четири кључна приоритета, како их ја видим. Вероватно нећу рећи ништа оригинално. Али ипак, пошто је Клаус дозволио да изнесем позицију Русије, своју позицију, ја ћу то свакако учинити.
Прво. Човек мора имати удобне услове живота. То је стан/кућа и доступна инфраструктура: саобраћајна, енергетска, комунална. И наравно, еколошко благостање, то се никад не сме заборавити.
Друго. Човек мора бити уверен да ће имати посла, који ће му пружити стабилно растући приход, и с тим у вези, достојан животни стандард. Он мора имати приступ ефективним механизмима образовања током целог свог живота – данас је то апсолутно неопходно – који ће му омогућити да развија и гради своју каријеру, а по њеном завршетку да добије достојну пензију и социјални пакет.
Треће. Човек мора бити уверен да ће добити квалитетну и ефективну медицинску помоћ, када је то потребно, да ће му систем здравствене заштите у сваком случају гарантовати приступ савременом нивоу услуга.
Четврто. Независно од прихода породице, деца морају имати могућност да добију достојно образовање и да реализују свој потенцијал. Такав потенцијал има свако дете.
Само тако ће бити могуће да гарантујемо најефективнији развој савремене економије. Економије у којој људи нису средство, него циљ. И само оне земље, које буду у стању да обезбеде напредак у наведене четири области (нисам навео потпуне дефиниције, већ само оно најважније), обезбедиће себи стабилан (одржив) и инклузивни развој.
Управо ти прилази леже у основи стратегије коју реализује и моја земља, Русија. Наши приоритети су сконцентрисани око човека, његове породице, усмерени су на демографски развој и очување народа, на повећање благостања људи, на заштиту њиховог здравља. Ми радимо на томе да створимо услове за достојанствен и ефективан рад и успешно предузетништво, да обезбедимо дигиталну трансформацију као основу будућег технолошког развоја целе земље, а не малог броја компанија.
На тим задацима намеравамо да сконцентришемо напоре државе, бизниса, грађанског друштва, да градимо стимулативну буџетску политику наредних година.
У достизању наших националних циљева развоја отворени смо за најширу међународну сарадњу и уверени смо да би кооперација у питањима од глобалног социјално-економског значаја позитивно утицала на укупну атмосферу у светским пословима, а узајамна повезаност у решавању горућих актуелних проблема повећала би узајамно поверење, што је данас посебно важно и посебно актуелно.
Очигледно да је окончана епоха, повезана са покушајима да се створи централизовани, униполарни светски поредак. У ствари та епоха није ни почела. Били су само покушаји у том правцу. Али, и то је прошло. Такав монопол је просто по својој природи противречио културној, историјској многоликости наше цивилизације.
Реалност је таква, да су се у свету оформили и показали заиста различити центри развоја, са својим самобитним моделима, политичким системима, друштвеним институцијама. И данас је изузетно важно створити механизам усаглашавања њихових интереса, да се многоликост и природна конкуренција полова развоја не претвори у анархију, у низ дуготрајних конфликата.
Стога се морамо позабавити јачањем и развојем универзалних институција, које носе посебну одговорност за обезбеђење стабилности и безбедности у свету, за разраду правила понашања и у глобалној привреди, трговини.
Више пута сам указивао, да многе од тих институција данас не преживљавају своје најбоље дане. Ми на разним самитима стално о томе говоримо. Те институције су стваране, наравно, у другачијој епохи, то је разумљиво. И да дају одговоре на савремене изазове, њима је можда, објективно, чак и тешко. Али, хоћу да подвучем – то није разлог да се од њих одрекнемо, не предлажући никакву алтернативу. Тим пре јер те институције имају огромно искуство у деловању и велики, у многоме нереализовани потенцијал. Тај потенцијал се мора, наравно, прецизно прилагодити садашњој реалности, али свакако га је рано одбацити на историјску депонију. Са њим се мора радити, треба га користити.
Упоредо са тим, наравно, важно је користити нове, допунске формате интеракције. Овде имам у виду мулти латерализам. Тај појам тумаче на разне начине, свако по своме. Било као наметање својих интереса, давање привида легитимности унилатералним акцијама, када другима остаје само да климају главом са одобравањем. Било да је то реално обједињавање напора суверених држава у решавању конкретних проблема у корист свих. У овом случају, можемо говорити и о решавању регионалних конфликата, и о стварању технолошких савеза, и о многим другим правцима активности, као што је формирање прекограничних саобраћајних или енергетских коридора итд. и тсл.
Поштовани пријатељи, даме и господо,
Ви разумете да ту постоји веома широко поље за заједнички рад. Такви мултилатерални приступи стварно функционишу, то показује пракса. Подсетићу да на пример, у оквиру „Формата из Астане“ Русија, Иран и Турска чине много за стабилизацију ситуације у Сирији и сада помажу успостављању политичког дијалога у тој земљи. Наравно, заједно са другим земљама. Ми то радимо заједно. И у целини са успехом, хоћу то да подвучем.
Русија је предузела, на пример, активне посредничке напоре да заустави оружани конфликт у области Нагорно Карабах, у који су биле увучени нама блиски народи и државе – Азербејџан и Јерменија. Притом, ми смо тежили да се придржавамо кључних договора, постигнутих у Минској групи ОЕБС-а, пре свега између њених копредседника – Русије, САД и Француске. Такође врло добар пример сарадње.
Као што је познато, у новембру је била потписана трилатерална Изјава Русије, Азербејџана и Јерменије. И важно је што се она, у највећој мери доследно спроводи. Успели смо да зауставимо крвопролиће. То је најважније. Успели смо да зауставимо крвопролиће, да постигнемо потпуни прекид ватре и започнемо процес стабилизације.
Сада пред међународном заједницом и, несумњиво, пред земљама које су учествовале у решавању кризе, стоји задатак указивања помоћи пострадалим рејонима у решавању хуманитарних проблема, везаних за повратак избеглица, обнову порушене инфраструктуре, заштиту и обнову историјских, верских и културних споменика.
И ли други пример. Указаћу на улогу Русије, Саудијске Арабије и САД, као и низа других земаља, у стабилизацији светског тржишта енергената. Тај формат је постао продуктивни пример интеракције држава са различитим, често чак са апсолутно супротним оценама глобалних процеса, са својим различитим погледима на свет.
Заједно с тим, наравно, постоје проблеми, који се тичу свих држава без изузетка. Пример за то је – сарадња у области изучавања коронавирусне инфекције и борбе са њом. У последње време, као што је познато, појавило се неколико варијанти тог опасног обољења. И светска заједница мора створити услове за заједнички рад научника, стручњака, да би се разумело зашто и како се дешава, на пример, мутација коронавируса, у чему се међу собом разликују поједини сојеви. И наравно, треба координирати напоре целог света, на шта позива Генерални секретар УН, а о чему смо говорили и на самиту Групе 20 не тако давно – треба објединити и координирати напоре целог света у борби са ширењем ове болести и у повећању доступности данас толико неопходних вакцина против коронавируса. Треба указати помоћ оним државама, којима је то неопходно, као што су афричке. Имам у виду повећање обима тестирања и спровођење вакцинације. Видимо да је масовна вакцинација данас доступна пре свега грађанима развијених земаља, док су стотине милиона људи на планети лишени чак и наде да добију такву заштиту. У пракси таква неједнакост може да представља заједничку претњу, зато што ће се, и то је добро познато, о томе се много говорило, епидемија која нема граница, продужавати, наставиће да постоје њена неконтролисана жаришта.
За инфекције и пандемије не постоје границе. Зато морамо да извучемо поуке из садашње ситуације, да предложимо мере, усмерене на повећање ефективности система мониторинга појаве сличних обољења у свету, развоја сличних ситуација.
Други важан задатак, где је неопходна координација нашег рада – у суштини, координација рада читаве светске заједнице – то је очување климе и природе наше планете. Ту такође нећу рећи ништа ново.
Само заједно можемо постићи напредак у решавању таквих озбиљних проблема, као што је глобално отопљавање, смањивање шумског фонда, губитак биодиверзитета, повећање количине отпада, загађење океана пластиком итд, наћи оптимални баланс између интереса економског развоја и заштите животне средине за садашњу и будуће генерације.
Поштовани учесници форума! Драги пријатељи!
Сви ми знамо да се конкуренција, супарништво међу земљама у светској историји није прекидала, не прекида се и никада се неће прекинути. И противречности, сукоби интереса су у ствари такође природна ствар за тако сложени организам, као што је људска цивилизација. Ипак, у преломним тренуцима то није сметало, него је напротив подстицало да се обједине напори у најважнијим, заиста судбоносним питањима. Мени се чини да је сада управо такав период.
Врло је важно поштено проценити ситуацију, усредсредити се не на виртуелне, већ на стварне глобалне проблеме, на уклањање неравнотежа, критички важних за целу светску заједницу. И тада ћемо, уверен сам, имати успеха, достојно ћемо одговорити изазовима треће деценије XXI века.
Тиме бих завршио своје иступање и желим да вам захвалим на стрпљењу и пажњи.
Много вам хвала.
Клаус Шваб: Много Вам хвала, господине Председниче.
Многа питања, о којима сте говорили, део су наше дискусије ове недеље. Осим оваквих иступања, ми организујемо и рад циљних група. Не остављамо по страни земље у развоју, говоримо о развоју вештина и знања за будуће генерације.
Господине Председниче, спремни смо за дискусију, која следи, али ја имам једно кратко питање. То је питање, које смо Ви и ја разматрали када смо се срели у Санкт-Петербургу пре 14 месеци. Како видите будуће односе између Русије и Европе?
Владимир Путин: Као што знате, постоје ствари апсолутно фундаменталног карактера – то је општа култура. Највећи политичари Европе недавне прошлости, говорили су о неопходнсоти развоја односа између Европе и Русије, указујући на то да је и Русија део Европе. И географски, и што је најважније, у културном смислу, то је у суштини једна цивилизација. Француски лидери су говорили о неопходности стварања једног простора од Лисабона до Урала. Ја сматрам, и већ сам о томе говорио: зашто до Урала? До Владивостока.
Лично сам слушао ставове водећег европског политичара, бившег канцелара Хелмута Кола, који је говорио о томе да ако европска култура хоће да се сачува и да остане један од центара светске цивилизације у будућности, имајући у виду све проблеме и тенденције развоја светске цивилизације, онда, наравно, Западна Европа и Русија морају да буду заједно. Тешко је не сложити се са тим. Ми се придржавамо управо такве тачке гледишта и позиције.
Данашња ситуација је очигледно ненормална. Морамо се враћати позитивном дневном реду. У томе су интереси Русије, а уверен сам, и европских земаља. Разумљиво је да је и пандемија такође одиграла своју негативну улогу. Смањила нам се робна размена са Европском Унијом, иако је ЕУ један од наших најважнијих трговиснко-економских партнера. На дневном реду је и питање повратка позитивним тенденцијама, и повећање трговинско-економске сарадње.
Европа и Русија су на том плану, са становишта економије, апсолутно природни партнери, и са становишта науке, технологије, са становишта просторног развоја европске културе, имајући у виду да је Русија, као земља европске културе, ипак мало већа по територији, него цела уједињена Европа. Русија има колосалне ресурсе и колосални људски потенцијал. Нећу сада да набрајам шта је све позитивно у Европи, а што би могло ићи у корист Руске Федерације.
Овде је важно само једно: међусобном дијалогу треба прилазити поштено. Треба се ослободити од фобија из прошлости, ослободити се од коришћења у унутарполитичким процесима свих проблема, који су нам остали из прошлих векова, и гледати у будућност. Ако успемо да се уздигнемо изнад проблема из прошлости, да се ослободимо тих фобија, онда нас сигурно очекује позитивна етапа у нашим односима.
Ми смо за то спремни, ми то желимо и ми ћемо томе тежити. Али љубав је немогућа, ако је изјављује само једна страна. Она мора бити узајамна.
Клаус Шваб: Много Вам хвала, господине Председниче.
Превео: Владимир Кршљанин
Изворник: http://kremlin.ru/events/president/transcripts/speeches/64938