Било је врло занимљиво ових дана пратити како државна власт брани Војску Србије и то не само њена достигнућа и тековине, већ и државну и војну тајну као такве. Јер, бранећи нападнуту Војску, бране и себе, подразумева се. Одбрана је обавеза сваког грађанина, а о странкама да не говоримо. Па макар у тој одбрани и обмањивали јавност. И макар то чинили префињено.
Још када се у то укључише познати председник скупштинског Одбора за контролу служби, генерал у пензији, Момир Стојановић и најсјајније војноаналитичарско перо ове земље, господин Мирослав Лазански, гостујући код Оливере Ковачевић у емисији „Да можда не“[1], а затим укрштајући копља на викенд странама „Политике“,[2] са Повереником за информације од јавног значаја, господином Родољубом Шабићем, то је изгледало скоро па импресивно.
Шта је то уважена и медијски експонирана господа бранила?
Стали су на браник појма (и праксе) војна (државна) тајна и ко то може (и сме) да завирује у коридоре у којима је она сакривена и да их објављује. Те у вези са тим, ‘ајде што усмерише „паљбу“ на Заштитника грађана и на Повереника за информације, него, ни мало нежно се устремише на уставна и законска начертанија којима су регулисане наведене области. И то кристално јасно.
И, морам признати, господин Шабић им је одржао прави час. Недостајала је само школска табла да им то све лепо нацрта, па да и методички и дидактички задовољи форму.
Стојановићу и Лазанском бих препоручио да више не бране нити војску нити војне службе. Бар не овако. Сигуран сам да би се Војска са неправедно (и циљано) оклеветаним генералом Диковићем на челу Генерлаштаба и генералом Цветковићем на челу ВБА, успешније одбранила. Наравно, када би то њима двојици било допуштено. Јер, желели смо „демократску и цивилну контролу војске“ и добили смо је, зар не? Са све скупштинском већином.
Покушаћи да дочарам садашњи контекст одбране државе, војске, војне тајне: замислимо, хипотетички наравно, да у рату „лево крило“ наших снага на „фронту“ води одсутну одбрану, крваре борци, командири и команданти се упињу свим силама….а за то време, противничка страна, усред нашег Штаба Врховне команде има своју Мисију, која активно и неометано усмерава борбена дејства. Наравно, јасно је коме на корист и са каквим коначним циљем.
Е, сада, какве везе има овај пример са оним што су заступала уважена господа те ноћи на РТС-у, a затим и у „Политици“ господин Лазански?
Има, наравно – концетрисали су све снаге на одбрану периферних (не неважних) питања, дакле, бавили су се „левим крилом“ онога симболичног „фронта“, али се не дотакоше главног проблема и узрока свих наших војних страдања и одавања војних тајни. То је онај наш „штаб Врховне команде“ у коме седи противничка страна и управља дешавањима у „борби“. Њих, сада у миру, називамо „NATO Military Liaison Office – MLO“или „НАТО војна канцеларија за везу“.Ено их усред Министарства одбране, оперишу званично од 2006.године и све им је доступно. Као на тацни, на извол’те.
Добро, можда не знају баш сваког пилота у главу, можда „нису“ упознати да ли је та елита наше војске летела 15, 20 или 40 сати током ове или оне године, колико је долара коштао ремонт 29-тки, или колика је цена акумулатора, који ловци дежурају над небом Србије. Али, ја знам да они знају (а познато је то и Лазанском и особито Стојановићу) много веће тајне ове државе и војске. Још од времена када смо гостили Шона Саливена, Џон Мур-Бика, Амадеа Воткинса… Дакле, много пре него је заживела наведена канцеларија, када су нацртали до последњег детаља како ће нам изгледати оружана сила, чиме ће се бавити, чиме располагати, који ће кадар каријерно водити, а који одстранити… много пре него што смо улетели у „Партнерствo за мир“.
Зашто Партнерство за мир“? Зато што ту леже узроци ове наше војничке драме, па тако и питања војне и државне тајне.
Да појаснимо неке важне детаље у вези са тим. У главном документу НАТО-а којим је заживело „Партнерство за мир“, кога су наши стари познаници још 1994.године назвали „Оквирни документ“ и од тада га нису мењали, дословно стоји:
„1. На основу позива упућеног од стране НАТО шефова држава и влада са састанка 10-11. јануара 1994. године, државе чланице Северноатлантског савеза и друге државе потписнице овог документа решене да продубе своје политичке и војне везе и да допринесу даљем јачању безбедности унутар евроатлантског региона, овим успостављају, у оквиру Северноатлантског савета за сарадњу, Партнерство за мир.“
Дакле, приступањем наведеном програму 2006.године формално, и прихватањем „Оквирног документа“ Алијансе, сврстали смо се у „евроатлантски регион“. Не само да смо прихватили њихове процедуре и стандарде, не само да смо „интероперабилни“ и тако потпуно отворени за откривање свих могућих војних тајни и то добровољно, већ смо тзв. војну неутралност обесмислили и пре него смо је усвојили. Намерно или ненамерно. Свеједно, ко још чита овакве папире у Србији.
Шта стоји, између осталог, у „Презентационом документу“ Републике Србије који је усвојен 27.јула 2007.године, којим смо потпуно операционализовали нашу сарадњу са НАТО савезом?
Ево, на страни 9. тог документа имамо и ово:
„• Оперативни, материјални и административни аспекти стандардизације.
Учешћем у овој области сарадње Република Србија жели да се упозна са процесом стандардизације у НАТО, развије сопствене структуре, организације и процедуре за стандардизацију, компатибилне са државама чланицама НАТО и Партнерства за мир. Такође, у оквиру Процеса планирања и ревизије Партнерства за мир, Република Србија намерава да идентификује и примени стандарде НАТО у опреми и системима КоВ и В и ПВО кроз усаглашене области индивидуалне сарадње и Циљеве партнерства.“
И, сада питање – а шта то ми чувамо, коју војну тајно и како? И да ли смо је сачували? И како то да изведемо када су нам они организовали и поставили и војску и војне службе, са мониторингом тог процеса?
Или је потребно да наводим, рецимо, детаље из тзв. „Државног партнерства“ са Охајом, једномод савезних државаСАД и њеномНационалном гардом,и да набрајам које смо све заједничке активности имали. Од школовања највиших војних кадрова, и то баш пилота, до заједничких вежби и много тога другог.
Када је нешто заједничко и тако блиско, па наравно да се „партенери“ узајамно познају до последење ситнице. Или и тада чувамо неку силну војну (и државну) тајну?
Ко је поверљивији из угла независности и заштићености Србије – Саша Јанковић и Родољуб Шабић с једне, или уважена госпођаДебора Ешенхурст, генерал-мајор, командант Националне гарде Охаја, са друге стране? Ја сам убеђен да су то ови наши.
Успут, да не буде забуне, мој лични став по питању војне тајне је следећи – не само да сви могући (бело)светски „пријатељи“ не би знали колико су наши пилоти имали часова налета, као ни колико радних сати су возачи борбених система били активни у току године, већ не би зналимного шта другог. Морали би да појачају класичан (добри, стари) шпијунски рад и да се мало помуче. Видели смо како то изгледа 99-те, зар не?Занимљиво и нама и њима.
Значи, или да се боримо како треба и у потпуности да штитимо државу, народ и тајне одбране и безбедности онако како се то ради, полазећи од суштине и узрока проблема, или да се не замајавамо периферијом и последицама.
А што се тиче „Кобри“, гурнути су у овај проблем, у право „минско поље“, знамо сви, не својом вољом. Пустимо их на миру да раде оно за шта су намењени. Добри су то момци, посвећени и одани позиву, народу и држави.
Успут, правде и истине ради, назив који носе нема скоро никакве везе са Противтерористичким одредом „Кобре“ који је расформиран новембра 2006.године, односно, преведен са мањим делом људства у, практично, потпуно нову јединицу – батаљон Војне полиције специјалне намене. Назив „Кобре“ су задржали (ако их је неко уопште и питао) из пијетета или маркетинга. Не властитог, већ због оних који су се њима бавили.
Знају ли то све наши пријатељи из НАТО-а? Наравно, итекако су се бавили том јединицом.
И где су нам ту војне тајне?
УПУТНИЦЕ: