Са сваким новим уступком којим се даље руше државне позиције Србије, хор напредњачких апологета постаје све гласнији. Последњи споразум коју је напредњачко-социјалистичка коалиција недавно потписала и ратификовала са НАТО је најновији пример.
Напредњачким апологетама мање, много мање смета потпис који је скоро па заокружио тиху НАТО окупацију земље него критичари тог потписа. Потписивање свега што нам НАТО нуди је тако, по њима, реал-политика, нужно плаћање рекета глобалном силеџији (које ће се продужити у недоглед осим ако неки страни Обилић не одлучи да се туче са силеџијом у наше име), и слично, док критика тог споразума наводно представља неодговорност, дестабилизацију земље, па чак и, парадоксално – гурање Србије у руке НАТО. Другим речима, ако се супротстављаш НАТО-у, ти га у ствари подржаваш. Односно – слобода је ропство. Орвелов Велики брат би био поносан.
Слобода је заправо оно што највише и смета напредњачким апологетама, странцима духу Косовског завета, Првог српског устанка и Горског вијенца. Они су опчињени напредњачким царством нужности, у којем је главни аксиом – вежи коња где ти газда каже, погни главу, ћути, и надај се да ће неко други да те ослободи. А још ако у томе свему можеш да нађеш и прилику за неку зарадицу, неку привилегијицу, неку провизијицу, макар и неку мрвицу са стола окупатора и његових слугу, утолико боље. Зато су у праву они који кажу да је, у таквој атмосфери, култура немогућа. Осим ако неко не жели подаништво, ропски менталитет, проститиусање са непријатељем и покушај сублимације свега тога – назвати културом или некаквом културном подлогом. Онда ми не говоримо истим језиком.
Попут престрашених становника Елиотове Пусте земље, напредњачке апологете не могу да поднесу мирис слободе, дах пролећа, елан борбе. За њих је април „најсвирепији месец“, јер се тада све буди после зимског сна, први крхки цветови се одважују на отварање упркос ризицима од повратка мраза, враћа се живот у уснулу земљу, претећи да поремети њихово унутрашње мртвило, њихово одустајање од Његошеве борбе непрестане. За њих је преживети све, а како – није битно. То је логика инсекта, којег силеџије с правом и презиром воле да газе.
Напредњачке апологете би да од издаје направе врлину, чиме они раде на мењању националне свести више од свих сорошеваца заједно. По њима, нису опасност они који су се, преко ноћи, преобратили за мање или веће паре и обећања власти или неке бедне фотељице, већ они који се томе супротстављају. Вероватно зато што је и добар део њих направио сличне, само много ситније пактове. Ако не са окупатором, а оно са својом савешћу.
Нема за њих предаје или продаје која се не може оправдати. Дна нема, увек може ниже. Тобоже, ради опстанка нације. А уствари ради њиховог опстанка на местима која им не припадају. Нашла се вила у чем’ није била, па не би сад тога да се лиши. По цену нације, и свих вредности на којима је саздана.
Зато су они главни сејачи страха – њиховог унутрашњег страха који излази на површину. За њих је свако заустављање НАТО интеграција – „објава рата“ евроатлантском савезу. Али треба да буду прецизнији када износе ту тврдњу. Не би тиме Србија објавила рат НАТО-у, већ напредњачко-социјалистичка тројка која је атлантистима обећала своје потписе још пре избора. Ту су њихове апологете у праву. Тај рат би био изгубљен пре него што би и почео. Зна се шта се у озбиљном свету дешава када се прекрше тако крупни договори: ми теби земаљску власт, ти нама све потписе које тражимо. Али они би да последице те њихове бедне трговине пренесу на целу земљу. Кад нам кажу – ви бисте да заратите са НАТО, то у преводу значи: ви би да нам одузмете оно што смо пристајањем на издају стекли.
Како то Република Српска опстаје свих ових година, у много горем и опаснијем окружењу? Како то она може да има своје „ја“, да јавно подржава Русију, каже одлучно „не“ пријему миграната, стави Турску на своје место? Како она може да опстаје на основу инсистирања на строгом поштовању међународног права оличеног у Дејтонском споразуму? Док нас напред-социјалисти и њихове апологете непрестано убеђују да морамо да газимо сопствени устав, да заборавимо Резолуцију 1244, да игноришемо УН конвенције о избеглицама – тобоже ради „опстанка“. Нешто са том сликом није у реду. А зна се и шта. Руководство Републике Српске очигледно није дало обећања која су дали напред-социјалисти, и зато је слободно да буде – слободно. Док се договор са ђаволом са ове стране Дрине мора правдати „реализмом“.
Та игра је одавно постала досадна и заморна. Мир није рат, незнање није снага, а слобода није ропство. Осим за напред-социјалистичку Србију. А то и није Србија.
Извор: Фонд Стратешке Културе