Ови клинци који су се на улицама Београда појавили равно из пакла, они нису револуција, они су много горе од тога, они су казна
Догодило се: у Србији се политика просула на улице, и баш да видим како ће да је врате назад. Хапсиће навијаче? Забраниће патриотске организације? Власт ће покренути харангу против оних који су им цртали шта ће се догодити? Јадни бахати глупаци! За разлику од вас, који сте ово хтели, ови бесни клинци су ово морали, баш као што загрејана пара мора да нађе рупицу на коју ће да шикне. Они нису имали избор, а ви јесте, и зато сте за ово одговорни ви, а не они! Ево како.
ЖУТО НАСИЉЕ Ваљда бих с почетка требало да осудим насиље да бих се у естаблишменту ове разглобљене Србије уопште квалификовао да нешто јавно мислим о „крвавој недељи“ у Београду. И да испишем пар ритуалних баналних реченица о томе какву смо то, забога, слику послали из Београда свету, који нас је све до недеље чекао тако рашираних руку. Е па нећу, а ево и зашто. Зато што, да се разумемо, осуђујем насиље, већ има томе прилично дуго. А оно се, има томе исто толико дуго, догађа, и то насиље покренула је жута елита. Јер, једнако су ту аждају насиља хранили њихови политичари, решени да нас уведу у оно што њихова провинцијална визура назива Европом, макар нико од нас жив не стигао до тамо, док они према истом циљу иду својим корупционашким пречицама и својом бизнис-класом. Једнако су ту неман хранили овдашњи европејски иницирани медији, убијајући сваки различит глас, уверени да њихова марионетска лојаност има дубоки реформски смисао у томе што су гурнули на друштвену маргину целу једну огромну Србију, коју су њихови пријатељи политичари и њихови веома добри пријатељи страни амбасадори желели да понизе и гурну изван сваког домашаја, изван сваке чујности њеног крика. Хранио је ту ослобођену звер безмало сав овдашњи ћифтински профилисани интелектуални естабишмент, силно заведен својим наруџбинама, својим истраживањима, колумнама, евалуацијама и својим доказима о презреним Србима као последњем народу на свету који верује да је Земља равна плоча, само због тога што једино тада пред својим странцима бриљирају кад одмахну руком и кажу како ону знају да је округла.
Одакле су се онда појавили ови клинци? Из пакла. Ишли су у школу, кад су њихова старија браћа пре десет година палила скупштину, разбијала продавнице, и када нису били хулигани, екстремисти и клерофашисти, већ борци за слободу. Преварили су њихову старију браћу, која данас има четрдесет, погубљене зубе, сви гледају „Фарму“, само понеки има посао, једва ретки породицу, и ниједан наду. Да ли бисте ви осветили свог старијег брата? Они би!
БЕЗ НАДЕ Обећали су им посао, бољи живот, и они су све то видели, али иза зидова у двориштима оних који су им обећавали. И нису они зато у недељу устали – а устали су, и то прилично храбро – зато што им у Србији сметају гејеви, а све је друго феноменално. Не, они су само видели колико је индолентна српска елита засукала рукаве за параду педера, које ти клинци у свом систему вредности држе веома ниско, што је и њихова једина кривица. И они су тада знали само једно: да испод њих у систему вредности који промовише њихова држава нема више никога, чак ни педера, а ако вас занима колико су у то уверени, онда погледајте како су јуришали лудо, неустрашиво и бесно, као свет који нема шта да изгуби, као људи које дан уочи параде није уплашио ни Томо Зорић, тај пискави добош Борисовог закона, обећањима како ће им младост проћи на робији. Кога брига, која је разлика? То су питања човека коме сте одузели наду. Једноставна су, зар не?
Колико сам се само у недељу наслушао глупости из власти које ме уверавају да се интелигенција редовно прилагођава карактеру – никада обратно – да је само питање сата када ће неко да изговори и то: зашто ти момци са каменицама у рукама нису, као сав нормалан свет, чекали изборе, па да тамо покажу своју политичку вољу и, ако им се већ не допада Борис, да гласају за Тому, па да све остане у кругу породице, с миром божјим, а не овако. Уосталом, на прву годишњицу октобра обећали су им бољи живот, на осму гомилу радних места, фиат пунто и Европу приде, а на десету су им рекли да, ако немамо ништа од тога, сада имамо демократију и слободне изборе.
Немамо, Слоба је изборе крао из кутије, ови их краду унапред, преко корумпираних медија, које воде спин мајстори и контролишу из амбасада, преко вреће вештачког ђубрета, преко две црвене за слику заокруженог листића у мобилном телефону. Тамо где нема шансе за суштинску промену на изборима, тамо где су скоро сви са својом политичком понудом исти и тамо где се тако бестидно лаже и вара, тамо је демократија празна љуштура у којој можеш да гласаш за једног од десет Божа Ђелића, а само се један тако зове, тамо нема никаквих шанси за легалну промену. А тамо где нема таквих шанси сасвим је свеједно да ли промена на улици има легитимитет; улица се догађа с њим или без њега.
Ти момци не могу бити хулигани само због тога што се воде силом и што немају артикулисане политичке циљеве. Они то нису због следећег: хајде, рецимо – ово није тврдња – да је половина Србије насилна, а половина није. И да се не лажемо – а ово је тврдња – бар три четвртина Србије, дакле и она једна четвртина која не воли насиље, осећала је у петак да су јој ближи ти клинци који су лупали по граду него власт, која је лупала по телевизијама. Е, та ненасилна четвртина, која не воли насиље а више воли ове клинце него власт, не чини ту децу хулиганима, исто онако како њихову старију браћу није чинила пре десет година.
2000. ВС. 2010. Јер, када се једном догодило, било је ОК, сви смо се договорили да је Слоба зао, а тек што је био зао онај његов Југопетрол Томић, који је тада антирежимске демонстранте назвао фашистима. Када је сада почело да се догађа, Шутановцу није било тешко да малолетнике именује исто тако; Чанак, тврди антифашиста хедонистичке провенијенције, задовољио се изразом клерофашисти; док им је некадашњи револуционарни камарад њиховог старијег брата отпораш Хомен обећао жестоку реакцију државе, јер зна се ко овде има право да диже револуције, а не тамо неки аматери који ни обуку у Будимпешти нису прошли.
Наравно, разлика између онога и овога је у томе што је Хомен своју револуцију онда извео напуњен страним парама, што је био мали део једне велике игре, што је иза њега стајао НАТО, спреман да долети ако Хомен закаже, и што данас има ко да га подсети на те паре и објасни му да их није добио да би Србијом владали само десет година и после тога се вратили кући. Ови клинци, да пара имају, не би ни знали ко је Хомен, да имају наде, тукли би се око стадиона, да знају шта је револуција, не би трчали на полицију као лудаци.
И ту је суштина, они нису револуција, они су казна. Политика долази после њих, долази онда када њихова апатична старија браћа, постиђени, потраже своје старе патике из 2000. и када изађу на улицу да врате оно што су им пре десет година говорили да је њихово. И зато је Пети октобар био тако миран, тако плишан. У њему су богати и моћни ударили на моћне и богате и тамо није прошло без крви зато што је Коштуница решио да поштеди Слобу, већ зато што је жутима је била важна власт, а не казна. И зато реприза Петог октобра, ако је буде, неће бити нимало плишана, јер овим клинцима није до власти, већ до казне, а ако се очешу и о мало правде, биће то пуна капа.
ПОБУНА МАРГИНЕ Можда би та старија браћа истрчала и данас да Ивица Дачић једини у Борисовој власти није задржао здрав разум и жртвовао полицију под каменицама демонстраната спасавајући тако и власт, а можда и Србију. Јер да је човек који је бранио оно што је у недељу бранио Хомен био на Ивицином месту, полиција би први метак испалила у ваздух, други у месо, а трећи у онога ко јој је наредио. Ето како је лепо у власти имати човека коме се већ једном догодио Пети октобар, а не само ове којима тек треба да се догоди.
Отуда је побуна је у недељу била производ јасних социјалних законитости: можете Србију да опљачкате и да она ћути, уосталом опљачкали су је и Милошевић и ови после њега, али не можете две трећине Србије ставити на маргину и очекивати да ће она покорно ћутати и помирити се да ту седи; не можете је довека убеђивати да Европа личи на лицидарско срце на вашару у Четережу; не можете јој рећи да сте на Косову победили јер и Србија зна да победник за ручак не једе кромпир од јуче; не можете јој дати две црвене за глас на изборима, јер она ће гласати за вас, али вам то понижење никад неће заборавити; не можете јој ускратити основна људска права да чита поштене новине и живи од своје плате, а онда јој рећи како поштујете људска права тако што правите геј параду; и не можете је на крају убедити да је сјебана зато што је примитивна и хомофобична јер она у недељу није разбијала кафиће у којима се скупљају педери, већ зграде у којима раде они које, с правом, криви за своју судбину.
ШТА ЋЕ ДАЉЕ БИТИ Хајде још да видимо шта ће даље бити. Да у српској власти постоји имало осећаја за вођење државе и минимум емпатије за грађане, нереди се у недељу не би ни догодили. То значи да имају све квалификације да се определие за инстинктивно решење, које је готово редовно најгоре. Дакле, хапсиће, оптуживати, спиновати, судити и забрањивати, колико по избору своје интелигенције, толико и по налозима које добијају од оних страних амбасада, које су у недељу бранили као Масаду. А оне, амбасаде, врло су спремне да Бориса жртвују свом главном циљу: ово је прилика да се заувек у земљу укуца све оно што не дели њихове планове о будућности Србије, које је, као одличан ученик, бранио Божа Ђелић тврдећи како је Србија решена да се „бори до краја“ (чијег краја?) да добије кандидатуру за ЕУ.
Зато ће Борис већ ове недеље направити жесток притисак на све опозиционе странке којима падне на памет да се окористе „крвавом недељом“, док за напад на Коштуницу неће чекати ни толико. Наравно, Борис по сваку цену жели да спречи политичку артикулацију протеста и због тога ће покушати да бар месец дана држи иницијативу у јавности, колико би могло да буде довољно за тај посао. Следе нам, дакле, бар двоје новина и бар три сведока који ће под заклетвом испричати да је Обрадовић из Образа цело лето у Белановици читао „Винетуа“, следи нам отварање озбиљног рата са „антиевропским снагама“. Утолико пре што већ видим како амбасадори и Борисови функционери пале овога како није само лидер људских права у региону него му се све ово догађа из конзервативних кругова само због тога што вади Србију из живог блата и води је према светлима Европе. Ако сте скептични пред питањем хоће ли им поверовати, будите сигурни да хоће, посебно кад потегну аргумент који не може да одбије: да ће, ако он сиђе с власти, Србија отићи у вражју матер, и да је његова мисија управо то да чува власт по сваку цену, као што му је, само дан раније, мисија била да се одржи геј-парада по сваку цену.
СТРАХ И НАДА Да ће га његови пратити у том новом кругу лировског лудила, из кога не може изаћи као победник, не сумњајте. Сувише они имају пара и амбиција да би седели у кабинетима и чекали ове клинце да им дођу по мало правде. Хоће ли га, међутим, пратити Ивица, то је питање за милион долара. Не бих се кладио из простог разлога што се већ у дану параде показало да о ономе што Борис мора да ради Ивица уме и да размишља.
На крају, хајде да подвучемо шта се то заправо у недељу догодило. Србија је устала, и то не само навијачка већ и једна много шира Србија која је до сада држала главу увучену у рамена само зато што није веровала да је другачије могуће, и то ће бити све видљивије што власт више буде прогањала хулигане, екстремисте и клерофашисте, што су појмови у чије значење би овдашњи Кардинал Ришеље могао да стрпа и Гандија. Али, важније од тога је да су у недељу неки процеси коначно и неповратно отворени; они јесу сирови и неартикулисани, али једнако могу да се артикулишу, као што могу и да се извитопере, па и да прерасту у сопствену супротност.
Иако ни на који начин није неопходно да нам то створи нову осетљивост према Борисовој власти, ми данас не можемо да знамо шта је на крају тог процеса, хоће ли он изаћи на добро или на зло. Тим пре што су – и то држим за најважније – у недељу устале набоља и најгора Србија, што ће рећи она која тежи и модернизацији и напретку и која јасно види да је Борис не води у том правцу, али и она којој је слобода синоним за изолацију а сваки напредак препрека за чување онога што држи својим окамењеним светињама. Обе те Србије устале су против жуте медиокритетске Србије, која безмало десет година и са Србима и са светом послује на дођем ти и која је у том отвореном процесу изгубила сваки легитимитет, која се до данас држала на балансу манипулације и силе, а од данас ће још неко време опстајати на много више силе и много мање манипулације. Зато је много важније која ће од ове две Србије којима се отворила шанса успети да је искористи. Али корак је направљен: до данас нисмо имали будућност, од данас, наша будућност јесте и наш страх и наша нада.