Две деценије је мало ко знао или марио што је млевено говеђе месо које се продаје у самопослугама и употребљава у ланцима брзе хране зачињено амонијаком стерилисаним отпацима
Вашингтон – То у ствари није била тајна америчке „биф” индустрије, јер није ни могла да буде. Сви у том еснафу који годишње обрће преко 70 милијарди долара знали су за то, али није било пожељно да у то буду упућени и потрошачи.
А онда је рачунице, пред крај прошле године, покварио један Британац, међународна кулинарска звезда Џејми Оливер, који је у оквиру своје популарне ТВ емисије „Револуција прехране”, извео експеримент за који је користио машину за сушење веша, да би гледаоцима показао како и од чега се прави тајни адитив млевеној говедини која се купује у самопослугама и користи за хамбургере у ланцима „брзе хране” („Мекдоналдс”, „Бургер кинг”, „Тако бел” и други). То се нашло на „Јутјубу” и почеле су невоље (за „биф” индустрију).
Досолила је ТВ мрежа Еј-Би-Си, која је почетком марта емитовала своју истраживачку емисију о томе, дајући додатни публицитет том додатку чијем је имену кумовао један микробиолог у државној служби. То име не подстиче апетит, већ пре изазива „превртање желуца”: „ружичасти шлајм” („pink slime”).
http://en.wikipedia.org/wiki/Pink_slime
Према налазима Еј-Би-Сија, тај додатак је у 70 одсто млевеног меса које се продаје у америчким самопослугама. Индустријско име му је „фино текстурисана говеђа кртина”, а скраћеница ЛФТБ.
Прави се од онога што од говечета преостане када се у кланици од њега одвоје месо, кожа, кости и изнутрице. Реч је углавном о везивном ткиву, са салом и траговима меса, дакле о отпацима који су се некад или бацали или користили за прављење хране за кућне љубимце, псе и мачке.
Смишљен је међутим процес да се и то искористи. У специјалним машинама то се загрева да би се одвојиле масноће, а онда се третира амонијаком (истим оним који је и састојак кућне хемије) да би се убиле бактерије: салмонела и ешерихија коли. Коначни производ је једна ружичаста маса у облику штапића која се замрзава и шаље пакерима меса да је помешају за млевеном говедином.
Од једног говечета се тако добије и до шест килограма „ружичастог шлајма”, што је, наравно, повећавало профит кланичара. Тај адитив се иначе производи у пет фабрика које запошљавају 5.000 радника.
У самопослугама и „Мекдоналдсима” муштерије нису знале да купују и једу и то. Прехрамбена индустрија је у Америци додуше строго регулисана, на паковањима свега што је за исхрану налазе се детаљни (по правилу веома дугачки) спискови адитива (ко то прочита по правилу изгуби апетит – јер не очекује толико додатака на рецимо печеном пилету или у кесици кикирија) – али је надлежна агенција, Администрација за лекове и храну (вероватно под притиском кланичког лобија), одлучила да, овај, пошто је „природан”, потиче од краве, не треба да се наводи.
У самопослугама смо, дошавши овамо, приметили додуше да је млевена говедина некако превише фина, али то смо приписивали усавршеној технологији обраде.
Ова подвала је, нарочито после њеног изношења у емисији Еј-Би-Сија почетком марта, изазвала велику узбуну међу потрошачима, чији је досадашњи учинак прилично импресиван. Три од пет фабрика „пинк шлајма” су затворене, велики ланци самопослуга један по један најављују престанак продаје таквог млевеног меса, а надлежни департмент је, после онлајн петиције која је сакупила 250.000 потписа, најавио да ће оно престати да се користи и у школским кантинама.
Предале су се и чувене хамбургернице: „Мекдоналдс” је објавио да више не користи „пинк слајм”, а његов пример следили су „Бургер кинг” и „Тако бел”.
Наведен је и пример Европе, где тако нешто није дозвољено, после искуства са „лудим кравама”.
Све ово је, очекивано, изазвало ванредно стање у кланичној индустрији која је тиме остала без добро разрађеног трика за повећавање зараде. Мобилисано је чак пет гувернера из држава које су главни произвођачи говедине: Тексаса, Канзаса, Небраске, Ајове и Колорада.
„То је неоправдано и незаслужено застрашивање”, изјавио је гувернер Ајове Тери Бренштад, који је, заједно са колегом из Тексаса Риком Перијем, донедавним претендентом за председничку номинацију, најавио да ће јавно јести пљескавице са прокаженим додатком, како би јавност уверио да је безбедан.
Потегнут је и политички осетљиви адут губитка радних места, као и упозорење да ће због тога млевена говедина да поскупи, што је створило деликатни сукоб интереса између грађанских новчаника и стомака.
Потрошачи су се међутим дигли на ноге и произвођачи имају веома мало изгледа да имиџ додатка, чије само име изазива гађење, на било који начин промене.
Америка иначе има национални прехрамбени проблем, упркос овдашњем обиљу хране. Готово сваки трећи становник је гојазан, што подразумева дијабетес и друге здравствене компликације. Пошто се овде веома мали проценат оброка припрема у кућама – углавном се користи индустријски припремљена храна – води се стална борба између заговорника здраве и превлађујуће „џанк” („ђубре”) исхране.
Генетски модификоване житарице овде су у слободном промету, а пораст гојазности је у позицију „државног непријатеља” ставио и један од овде најпопуларнијих оброка, пицу, која се, парадоксално, у складу са државним прописом, у школским кантинама сврстава у „поврће”.
Професор Марион Нестл, нутрициониста са Њујоршког универзитета, одобровољио је кланичну индустрију својом изјавом у једном телевизијском интервјуу да је „ружичасти шлајм” сасвим безбедан за јело, али ју је разочарао и дилемом да ли је „друштвено прихватљив”. „Људи обично не једу отпатке”, казао је.
Џералд Џиншејн, поменути микробиолог који је први „дунуо у пиштаљку”, био је недвосмислен: „То у сваком случају није свеже млевена говедина, то је само јефтина замена за њу. Заситиће вас, али вам неће баш пријати помисао шта сте управо прогутали.”