ИМАМО БОЉИ И ПОВОЉНИЈИ ЕКОНОМСКИ АРАНЖМАН СА МОСКВОМ НЕГО СА БРИСЕЛОМ (ССП)
- Поборници Споразума о стабилизацији и придруживању, који Србија има са ЕУ, често износе крајње тенденциозне тврдње на рачун Билатералног споразума о слободној трговини који Србија има са РФ и на крајње паушалан, често и нестручан, начин настоје да дискредитују споразум о слободној трговини са РФ.
- Уласком Србије у ЕУ, дошло би до смањења извоза српских производа и услуга (српског извоза) за Русију. Србија ће у том случају изгубити билатерални споразум са Русијом о слободној трговини
- Многе европске па и друге земље из света, упркос томе што су због немогућности да воде самосталну политику увеле санкције Русији, покушавају све могуће не би ли добиле бар приближно тако добру основу за економску сарадњу са Русијом какву има Србија
- Постоје и други важни билатерални документи између Русије и Србије. Један од њих је свакако Конвенција од 12.10.1995. о избегавању двоструког опорезивања која нашим фирмама које грађевинске и монтажне радове изводе преко својих филијала у Руској Федерацији, а све уговорне обавезе изврши у року од 18 месеци, ослобађа плаћања пореза на профит, пореза на доходак грађана тј. пореза на лична примања запослених, пореза на имовину физичких лица акредитованих у овим огранцима, пореза на имовину предузећа
- У односима са ЕУ, Србија нема пандан споразумима, које има са Русијом. Уколико се комплексно погледа сет свих докумената који регулишу њихове билатералне економске односе – Србија и Русија имају беспрецедентан ниво међусобних повластица
- Зато и чуди што се тако повољни споразуми Србије са Руском Федерацијом стално излажу неком облику јавне расправе и преиспитивању њихове сврсисходности
У МНОГИМ нашим јавним гласилима, стручним часописима, мишљењима политичких аналитичара, често се појављују крајње тенденциозне тврдње, кад за предмет разматрања имају компарацију – Споразума о стабилизацији и придруживању, који Србија има са Европском Унијом, и Билатералног споразума о слободној трговини који Србија има са Русијом. Притом се на крајње паушалан, а често и нестручан начин, дискредитује споразум о слободној трговини са Русијом.
Е, зато кренимо у расветљавање свих тих констатација, корак по корак.
Један од главних закључака који пласирају заговорници ССП-а је следећи: Споразум о Стабилизацији и придруживању са ЕУ је асиметричан у корист Србије, Споразум о слободној трговини са Русијом је асиметричан у корист Русије.
У чему се то састоји асиметрија у Споразумима са ЕУ и Русијом и на основу чега се тврди да Србија има повољније услове према споразуму са ЕУ а неповољније у односима са РФ?
Најважнија чињеница која се лако може квантификовати је да једностраним примењивањем ССП са ЕУ, Србија се сваке године добровољно одриче од 150-200 милиона евра прихода од царине на робу коју увози из ЕУ (када се пребије обрачунати потенцијални приход од царине приликом увоза робе из ЕУ са обрачунатим евентуалним царинским наметима којима би била оптерећена роба при увозу из Србије у ЕУ).
Други, по Србију још штетнији детаљ је да на овај начин Србија сопствену економију и производњу (која је или ослабљена или, уколико се покреће, треба јој одређено време да стане на ноге) непотребно излаже суровој ценовној конкуренцији производњи које су технолошки супериорније.
Као велику повластицу дату само Србији, заговорници ССП-а истичу следеће: сви производи из Србије извозе се у ЕУ без царине од 2000-те године. Србија је тек 2014 године укинула царине на робу из ЕУ. То што је на 23% пољопривредних производа задржана царина сматра се да је тиме пољопривреда Србије довољно заштићена.
Задржавање царинског режима на пољопривредне производе увезене из ЕУ тешко да може да даје резултате када је наша пољопривредна производња у сталном паду, и када је у систематском заостатку и далеко испод нивоа пољопривредне производње који је Србија имала 1989-године, када су сви пољопривредни комбинати у великим финансијским проблемима, пред затварањем, када су пољопривредна газдинства уситњена и углавном заснована на индивидуалним, малим приватним поседима, када је наша пољопривредна производња технолошки толико инфериорна у односу на масовну производњу у ЕУ, у којој се примењују најсавременије агротехничке мере.
Наша пољопривредна производња толико каска за европском да било какве царинске баријере и дажбине не штите у довољној мери нашу производњу јер су увезени пољопривредни производи из ЕУ свеједно веома ценовно конкурентни на српском тржишту. И поред задржавања царинског режима због ефективности производње у ЕУ, због начина стимулисања пољопривредне производње у ЕУ, због веома добро разрађених начина форсирања извоза робе нижег квалитета из ЕУ, због деловања унутар Србије увозних лобија – увезени пољопривредни производи из ЕУ су, како год окренемо, свеједно драстично јефтинији.
Дискутабилан квалитет тих производа за осиромашеног српског посматрача не игра улогу при доношењу одлуке о куповини. А у прилог томе да не постоји рационална стратегија заштите пољопривредне производње у Србији, нека буде податак да Србија годишње увози воћа за 150 милиона евра, а да се не ради само о воћу које у Србији не успева, већ се управо ради о оним културама које на овом поднебљу вековима успевају.
Када се заговорници проевропског пута изјашњавају о Споразуму о слободној трговини између Србије и Русије, једна од теза коју форсирају је да се царина плаћа на 39 производа из Србије када се извозе у Русију (месо, сир, шећер, пенушаво вино, цигарете, гуме, тканине од памука, компресори за расхладне уређаје, трактори итд.), а на само 17 производа када се из Русије увозе у Србију.
Везано за увозне робе из Русије, у Србији се плаћа царина на протектиране пнеуматске гуме (гуме за возила, аутобусе, камионе, авионе, половне гуме), славине, вентиле и сличан материјал за водоводне инсталације, тракторе, моторна возила (доставна возила, аутобусе, путничке аутомобиле, камионе).
У горе наведених 39 производа које је Русија изузела из споразума о слободној трговини, такође, управо се налазе моторна возила, трактори, гуме. У међувремену је претпрошле године В. В. Путин донео одлуку на стално инсистирање неких наших политичара (иако Русија за то нема никакав интерес јер се у њој производи годишње преко 3 милиона домаћих возила, међу њима највише светски познатих произвођача) и одобрио квоту за увоз контингента од 10.000 аутомобила из Крагујевца (до сада нити један аутомобил није продат нити тражен из Русије).
Према Протоколу између Владе РС и Владе РФ о изузецима из режима слободне трговине и правилима о одређивању земље порекла робе, који је потписан 28. августа 2000-те године, договорено је који се од производа изузимају из режима слободне трговине. Наравно да су се тада стране договарале водећи се својим јасно оправданим разлозима, што се и види из списка артикала који се изузимају, који је саставни део протокола.
Потенцирати број производа (артикала) је бесмислено имајући у виду да се ради о економијама различите увозне и извозне структуре, па стриктни реципроцитет приликом потписивања споразума наравно да није био обавезан. Везано за неке артикле, где су стране то процениле да је ту њихов интерес, управо и постоји реципроцитет.
Уколико би једном Србија и ушла у ЕУ – она ће пословати са Русијом под условима под којима ЕУ послује са Русијом.
Уколико и дође до уласка Србије у ЕУ, поставља се питање: да ли ће њени производи бити конкурентни производима из земаља, садашњих чланица ЕУ?
Не постоји ни један мотив да Русија, руководећи се чисто комерцијалним принципима, настави да увози производе из Србије ако они по квалитету и цени нису конкурентни.
Уласком Србије у ЕУ, дошло би до смањења извоза српских производа и услуга (српског извоза) за Русију.
Србија ће у том случају изгубити билатерални споразум са Русијом о слободној трговини.
Нову велику опасност за економску сарадњу Србије и Русије (пошто је сарадња између њих базно у енергетској сфери) представљаће и примена тзв. „трећег енергетског пакета“ тј. законске регулативе ЕУ у области промета гаса и електричне енергије. Наведена регулатива из „трећег пакета“ директно противуречи међудржавном споразуму у енергетској сфери између Србије и Русије који је потписан у јануару 2008. године.
Србија тренутно, као земља која није чланица ЕУ, нема никакву обавезу да примењује „трећи енергетски пакет“, његова примена није у њеном интересу а за велику штету која ће бити нанета великим јавним предузећима из сфере енергетике у случају његове примене – Србија неће добити ништа више од „тапшања по рамену“ од стране бирократије из Брисела.
Једна од сталних теза, на којој базирају своју причу гласноговорници сарадње са ЕУ у упоредној анализи економске сарадњу Србије са ЕУ и Русијом, а у покушају да потцене наше односе са Русијом, јесте следећа: покривеност увоза Србије из ЕУ извозом у ЕУ је преко 60% а покривеност увоза из Русије извозом у Русију је испод 30%.
Везано за покривеност увоза, наравно да је у односима са Русијом тај рацио нижи, имајући у виду да је највећи део увоза из Русије, увоз енергената, а увоз енергената из Русије је готово најзначајнија ставка за све европске земље.
Када би се изузели енергенти као увозни артикал (које Србија свакако мора да увози јер не располаже сопственим изворима а апсурдно би било на њих обрачунавати и наплаћивати царину која би суштински била преваљена на сопствене потрошаче – предузећа и становништво) овај рацио би био знатно повољнији у односима са Русијом него са ЕУ.
Уместо јасне и сагледиве користи од сарадње са Русијом – коришћењем билатералног споразума о слободној трговини -заговорници прозападног пута и њихови медији, као и увек, нуде фикције у замену за реална одрицања. И кажу овако: Србија ће уласком у ЕУ добити режим слободне трговине са земљама Јужне Америке и Африке, са Јужном Корејом и Израелом, са којима данас нема уговоре о слободној трговини.
Објашњење да ће заузврат са уласком у ЕУ, Србија добити билатералне споразуме о слободној трговини са горе наведеним земљама апсолутно није једнака потенцијалу које даје руско тржиште.
Земље Африке и даље су у потпуности у економским односима окренуте својим бившим колонизаторима (Великој Британији, Француском, Португалији). Африка је континент који има јако слабо развијену производњу у већини привредних грана, тако да је огроман број производа ослобођен од царине, јер тржиште није снабдевено а домаће производње нема.
Са друге стране, Србија нема никакве препреке да и у овом тренутку активно сарађује са земљама Афричког континента, а са многим од земаља из света несврстаних још увек постоје повлашћени билатерални споразуми у области трговине још из времена СФРЈ.
Да ли је перспектива, сарадња са далеком Јужном Америком?
Могуће, али та перспектива није нешто што може бити базна оријентација везано за извозну стратегију Србије.
Да ли је перспектива сарадња са географски далеком и технолошки превасходном Јужном Корејом?
Крајње дискутабилно.
Са Израелом?
Жртвовати тржиште колосалних потенцијала каква је Русија крајње је нерационално. А са перспективама које пружа јединствено евроазијско пространство, где је Русија главни покретач и стожер ове нове економске интеграције, јасно је да Србија брижно треба да чува своје повлашћене односе које има у овом тренутку са Русијом.
Многе европске па и друге земље из света, упркос томе што су многе због немогућности да воде самосталну политику увеле санкције Русији, покушавају да учине све могуће не би ли добиле бар приближно тако добру основу за економску сарадњу са Русијом какву има Србија. Вероватно би биле спремне да учине много чега, како у економском тако и у политичком смислу, не би ли дошле до споразума о слободној трговини какав има Србија са Русијом.
Зато и чуди што се тако повољан споразум Србије са Руском Федерацијом, стално излаже неком облику јавне расправе и преиспитивања његове сврсисходности.
Постоје и други важни билатерални документи између Русије и Србије који уређују економску сферу. Један од тих докумената, кога веома ретко било ко помиње у дискусијама, вероватно зато што га мало привредних субјеката користи у својим пословним активностима, свакако је Конвенција од 12. 10. 1995. О избегавању двоструког опорезивања. Сличне конвенције, Србија има потписане и са низом европских земаља, али у пракси наше фирме нису конкурентне да се пробију на европско тржиште и организују своје активности на територији ових земаља.
Конвенција са Русијом је још увек на снази и даје како српским, тако и руским предузећима огромне повластице у обављању делатности на територији друге земље, потписнице конвенције.
Према овој конвенцији, сви привредни субјекти који своју делатност обављају преко својих структурних организационих јединица (филијала, представништава и/или огранака, тј. пословних јединица), ослобођени су пореза на профит, пореза на доходак грађана тј. пореза на лична примања запослених, пореза на имовину физичких лица акредитованих у овим огранцима, пореза на имовину предузећа.
Ову конвенцију примењују неке веће грађевинске фирме из Србије које раде на територији Руске Федерације. Мање приватне фирме из Србије обично оснивају класична руска локална предузећа чији је оснивач нерезидент (физичко или правно лице) или заједничка предузећа са локалним партнером, па се ова конвенција не распростире и на њихове активности.
Наиме, уколико уговор о извођењу грађевинских и монтажних радова српско предузеће реализује преко своје филијале у Руској федерацији, и том приликом све уговорне обавезе изврши у року од 18 месеци, има право на примену конвенције о избегавању двоструког опорезивања, а то значи да је на територији Руске Федерације ослобођено пореза на добит, пореза на имовину и пореза на лична прима запослених и све поменуте порезе плаћа само у Србији.
Погодности ове конвенције у већој мери управо користе српска предузећа, мање га користе и руска предузећа која раде у Србији, пошто је мало њих која раде преко својих огранака (филијала) јер углавном у Србији, оснивају своја предузећа – кћерке, или у случају приватизације, преузимају домаћа предузећа.
Закључујемо да је Споразум о слободној трговини између Србије и РФ само један од споразума који пружа погодности. Првенствено се те погодности односе на царинске олакшице, али као што је пример поменуте Конвенције о избегавању двоструког опорезивања, јасно је да постоје и други споразуми и документи који привредним субјектима из Србије и Русије дају изузетно велике повластице у међусобним односима, које често могу да буду много значајније него обавезе које се плаћају приликом царињења роба и увозно-извозних послова.
Чак уколико би се лоцирали искључиво на поређење Споразума о слободној трговини СРБ-РФ и ССП-а са ЕУ, на професионалан и непристрасан начин, не узимајући у разматрање друга документа, то је довољно да нам укаже где треба да буде усмерен вектор нашег деловања.
Са друге стране, ако ствари погледамо у целини, у односима са ЕУ, Србија нема пандан оваквих билатералних споразума, које има са Русијом.
Уколико се комплексно погледа сет свих докумената који регулишу билатералне економске односе, Србија и Русија имају беспрецедентан ниво међусобних повластица.