Бучно је прослављен пад Берлинског зида. Јавили су се, као и у сваком послу, и архизидари, лажни зидари и они који немају у пракси никаkве везе са мистријом и виском, али зато имају везе са разним зидарским ложама. Празник је бацио у сенку и заборав победу над фашизмом, педесет милиона, као најбешњiм ратним ураганом, однeтих људских живота. Па, шта рекли би неки од зидара и рушилаца тог истог зида: Шта је то наспрам пет милијарди колико би требало да нас оде са ове поремећене Планете како би преосталих две милјаредице и кусур некако пристојно живело!
Као и у свим заслужним стањима и равнањима, увек је ваљало бити и у првоборачким редовима. У нас је, после оног рата против фашизма (и краља), на пречац никло, после партизанске буре, безброј споменичара, и сада после рата за демократију колико вам душа хоће разног кукоља који се представљају као првоборци за демократска права и стандарде. Оваквом чаробном искушењу да се понесе ореол победнички није одолео ни председник Саркози. Француска је увек давале мале, ниске људе али с великим и високим идеалама. Попут Наполеона и сада Сиркозија,. Али не лези враже! Не пада снег да покрије брег, већ да заметне лисице траг. Овога пута је снег испао снежић и новинари брзо открише да Саркози није био на рушењу зида. Тога часа је возио бициклету кроз Булоњску шуму. Ајд што овај часни грађанин демократске Француске није био тамо, али просто немам речи да искажем чуђење како да није било никог од наше борбене женске популације, почевши од оних дама које контаминирају стварност, преко оних који кроз разне владине организације свима суде, па до уцвељених жена у црном. Истина, ове последње су, можда, тренутно у Авганистану или Ираку, из којих одвраћају Амере и Британце, а преклињу Монтенегрине, да одустану од ратног хушкања у тим напаћениим земљама. Или су можда заузете, а ја то јадан не знам, рушењем зида који је подигнут према Палестинцима, невидљивог зида подигнутог према Србији и Куби, или оног правог, бодљикавог подигнутог према Мексику. Мука је то за такве, јер је зидова тако много а само се говори о Берлинском.
Испада да је и Берлускони ситна риба пљуцкавица. Берлински концерт, уз јодловање и Бетовенову Девету симфонију, заглашују нашу стварност. Чини да заборавимо да је подизање зидова европска пракса, од Хадријановог зида до НАТО-а, као, уосталом, и гладијаторске борбе, гиљотина, инквизиција, корида, фашизам, бомбардовање тв кућа, али и као епохална измшљотина: енглеска вц шоља! Шоља да се просто човек окрене, када се дигне с ње, уназад и погледа у вц шољу и провери шта је остало иза њега! Тако нам и треба. Јер се никада нисмо уз градитеље и рушитеље зидова, трудили да скинемо и маске.