Заједничка декларација Руске Федерације и Народне Републике Кине о успостављању мултиполарног света и међународних односа новог типа
20. мај 2026.
Руска Федерација и Народна Република Кина (у даљем тексту: Стране), као цивилизације са древном историјом, земље оснивачи Уједињених нација (УН) и сталне чланице њеног Савета безбедности, важни центри моћи мултиполарног света, које играју конструктивну улогу у одржавању глобалне равнотеже моћи и унапређењу система међународних односа,
вођене идејама Руско-кинеске заједничке декларације о мултиполарном свету и формирању новог међународног поретка од 23. априла 1997. године, Заједничке декларације између Руске Федерације и Народне Републике Кине о међународном поретку у 21. веку од 1. јула 2005. године, Заједничке изјаве Руске Федерације и Народне Републике Кине о актуелној ситуацији у свету и важним међународним проблемима од 4. јула 2017. године и Заједничке изјаве Руске Федерације и Народне Републике Кине о међународним односима, који су ступили у нову еру и глобалном стабилном развоју од 4. фебруара 2022. године,
изјављују следеће:
1. Од завршетка Другог светског рата убрзавају се промене на међународној сцени и у односима снага.
С једне стране, талас деколонизације и окончање Хладног рата довели су до значајног повећања броја суверених држава у свету. Светска заједница је постала разноврснија и сложенија. Дошло је до повећања нивоа развоја и међународног утицаја држава Азије, Африке, Блиског Истока, Латинске Америке и Кариба. Повећан је број регионалних и међурегионалних удружења, чија делатност обухвата све сфере међународних односа, од политике и безбедности до економије и хуманитарне димензије, а њихова улога у светским пословима неумитно расте. Узајамна повезаност и међузависност у свету достигле су ниво без преседана у људској историји.
Покушаји низа држава да саме управљају светским пословима, намећу своје интересе целом свету и ограниче могућности сувереног развоја других земаља, у духу епохе колонијализма, претрпели су крах. Систем међународних односа у XXI веку пролази кроз дубоку трансформацију, еволуирајући ка дугорочном стању полицентричности и формирању међународних односа новог типа.
Већина држава, узимајући у обзир сопствено историјско искуство, постала је дубоко свесна наступања нове епохе и неопходности да се крене путем формирања кохезивније међународне заједнице, а такође узајамног поштовања темељних интереса, једнакости, праведности и узајамно корисне сарадње без поделе света на супротстављене регионе и блокове.
С друге стране, ситуација у свету постаје све сложенија. Расту негативне неоколонијалне тенденције, као што је пракса једностране примене силе, хегемонизам и блоковска конфронтација. Редовно се газе фундаменталне, општеприхваћене норме међународног права и међународних односа, а државама је све теже да координирају своје акције и решавају сукобе унутар институција глобалног управљања, од којих многе губе своју ефективност. Агенда мира и развоја у целом свету се судара са новим ризицима и изазовима, и постоји опасност од фрагментације међународне заједнице и повратка „закону џунгле“.
2. Залажући се за хармоничан процес успостављања равноправног и уређеног мултиполарног света и међународних односа новог типа, укључујући праведнији и рационалнији систем глобалног управљања, Стране се обавезују и позивају међународну заједницу да се придржава у међусобним односима следећих основних принципа:
1) Принцип отворености света за инклузивну и узајамно корисну сарадњу.
Важно је превазилазити подељеност света и доприносити уклањању прекограничних баријера у различитим сферама, поштујући притом суверенитет, територијални интегритет и самобитност свих суверених држава. У свету нема универзалног пута развоја и не постоје земље и народи „првог реда“. Природне у тако разноврсном и сложеном свету, разлике између држава не треба да буду препрека развоју равноправних, пуних поштовања и узајамно корисних односа између њих. Неопходно је поштовати избор пута и модела развоја сваке суверене државе. Демократизација међународних политичких односа и изградња отвореније светске економије одговарају темељним интересима свих земаља света. Једнострани приступи решавању заједничких проблема, хегемонизам и политика принуде у било ком облику су неприхватљиви;
2) Принцип недељиве и једнаке безбедности.
Формирање кохезивније међународне заједнице на фону растућих заједничких ризика и изазова за човечанство значи да безбедност једне државе не може бити осигурана на рачун безбедности друге. Све суверене државе имају једнако право на безбедност. Неопходно је са дужном пажњом се односити према рационалним забринутостима свих земаља у сфери безбедности, оријентисати се на сарадњу по питањима безбедности, одбацивати блоковску конфронтацију и стратегије „игара нулте суме“, иступати против ширења војних савеза, „хибридних“ ратова и ратова „туђим рукама“, и промовисати стварање обновљене, уравнотежене, ефективне и стабилне архитектуре глобалне и регионалне безбедности. Несугласице и спорове треба решавати мирним путем, уклањајући изворне узроке сукоба. Недопустиво је присиљавати суверене државе да се одрекну неутралности;
3) Принцип демократизације међународних односа и усавршавања система глобалног управљања.
Све државе и њихова удружења су слободне у избору иностраних партнера и модела међународне интеракције. Хегемонија је у свету недопустива и мора бити забрањена. Ниједна држава или група држава не сме да контролише међународне послове, диктира судбине других земаља и монополише могућности развоја. Систем глобалног управљања и регулације мора да обезбеди услове за равноправно учешће свих држава у процесима доношења политичких одлука и стицања користи које из њих произилазе, и треба га непрекидно усавршавати. У глобалном управљању, које служи као важан инструмент за регулисање система међународних односа, неопходно је придржавати се суверене једнакости, владавине међународног права, мултилатерализма, човекоцентричности и усмерености ка резултатима. За то је неопходно јачати улогу мултилатералности као главног инструмента за решавање вишеслојних и сложених глобалних проблема и не дозвољавати слабљење УН. Реформа УН и других мултилатералних институција мора служити интересима целог човечанства и доследно унапређивати репрезентативност и право гласа земаља у развоју у међународном систему. Повеља УН је фундаментална норма међународних односа и њени принципи се морају поштовати у свој њиховој целовитости и међусобној повезаности. Правила створена у уском кругу држава не смеју замењивати општепризнато међународно право. Велике државе морају преузети посебну одговорност и мисију, наметнути себи допунске захтеве и не злоупотребљавати своје предности;
4) Глобална цивилизацијска и вредносна разноликост.
Све људске цивилизације су саме по себи вредне и равноправне; цивилизације се не деле на високо развијене и неразвијене, јаке и слабе. Духовно-морални систем ни једне цивилизације не може се сматрати за изузетан или супериоран у односу на друге. Све земље морају да се залажу за приврженост погледу на цивилизације, заснованом на једнакости, узајамној размени искустава и дијалогу, да јачају међусобно поштовање, разумевање, поверење и размену између различитих националности и цивилизација, да доприносе међусобном разумевању и пријатељство међу народима свих земаља и да штите разноликост култура и цивилизација. Неопходно је одлучно иступати против коришћења људских права као изговора за мешање у унутрашње ствари других држава, као и политизације и инструментализације питања људских права. Религија је важна димензија људске културе, која игра посебну улогу у изградњи веза између народа, и све државе морају да стварају повољне услове за међурелигијски дијалог и размену.
3. Стране ће наставити да разрађују заједнички поглед на формирање мултиполарног света и праведнијих међународних односа новог типа.
Превео В.К.
http://kremlin.ru/supplement/6486