Марио Калик: Идеја и историјат Покрета несврстаних

iPort
              

Настанак идеје и Покрета несврстаних

Идеја и покрет „несврстаних“ јавља се у доба свеприсутног Хладног рата 1950-година. Осим дубоког идеолошког раскола, постојало је више локалних сукоба у чијој позадини се одвијало надметање великих сила, уз претњу употребе најразорнијег наоружања: 1. Берлинска криза, која је тада била у јеку; 2. Суецка криза 1956. године; 3. ратови у Кореји; 4. ратови у Индокини; 5. Кубанска криза; 6. процес деколонизације.

„Несврстаност“ је тада пре свега значила да државе неће бити укључене у Хладни рат, што је довело до супротстављања Несврстаних блоковској подели света, агресивности великих сила, ратовима, општој светској нестабилности и страху од могуће употребе атомског наоружања. За Несврстане је нарочито било заједничко и значајно противљење савезима великих сила, посебно војним. Индија је свој став изразила следећим речима: „…рат између народа не представља само анахронизам већ и злочин против човечности. Ова свест о народима постаје велика морална снага…(Несврстани) одлучно одбацују став да је рат, укључујући и Хладни рат, неизбежан, јер овај став одражава осећај беспомоћности и безнађа…Постојећи војни блокови…логиком и природом својих међусобних односа нужно изазивају периодична заоштравања међудржавних односа.“ Председник Танзаније Џулијус Њерере је 1970. године укратко дефинисао несврстаност: „То је дакле одбијање да се буде страна било какве сталне дипломатске или војне идентификације са великим силама“.

Несврстаност је била израз тежње малих и средњих земаља да у међународним односима артикулишу самосталан спољнополитички наступ, да учествују као равноправни субјекти, да не буду само пиони и марионете у сукобима великих сила и њихових блокова. Зато несврстана политика одбацује сваки монопол и хегемонију у односима између држава и народа у свету. Ова идеја била је привлачна за десетине земаља које су управо излазиле из колонијализма; несврстаност је представљала могућност да сачувају политичку самосталност и избегну да постану монета за подкусуривање у Хладном рату.

Покрет несврстаних је добио највећи замах 1950-их и почетком 1960-их, када је међународна политика несврстаности постигла велике успехе у деколонизацији, разоружању, супротстављању расизму, као и израелском ционизму и апартхејду у Јужној Африци.

Један проучавалац Покрета несврстаних закључио је да се у њему антиколонијализам појављује као стална тема протеста. Несврстани поручују да „империјализам, колонијализам и неоколонијализам угрожавају светски мир и безбедност“, и да је сврха Несврстаних „осигуравање националне независности и пуног суверенитета свих народа на основу једнакости“.

Састанак премијера пет азијских држава, Коломбо, Шри Ланка, 1954. године

Сматра се да је термин „Несврстани” први сковао индијски премијер Џавархалал Нехру током свог говора 1954. у Коломбу, Шри Ланка, на састанку премијера пет азијских држава који су расправљали о разоружању, деколонизацији, самоопредељењу и праву на властити развој. Нехру је описао пет постулата који су коришћени као водиље у кинеско-индијским односима, а које је прве смислио ондашњи кинески премијер Џоу Енлај. Названи Пет принципа мирољубиве егзистенције или Панчшил, ови принципи ће касније послужити као основа Покрета несврстаних. Тих пет принципа су:

  1. Узајамно поштовање територијалног интегритета и суверенитета;
  2. Узајмано ненападање;
  3. Узајамно немешање у унутрашње послове;
  4. Једнакост и узајамна корист;
  5. Мирољубива коегзистенција.

Конференција азијских и афричких држава, Бандунг, Индонезија, 1955. године

Након тога, прва велика конференција 29 азијских и афричких држава коју је организовао индонежански председник Сукарно у Бандунгу 1955. године дала је значајан подстицај промоцији покрета Несврстаних. На конференцији је усвојено завршно саопштење и донете су резолуције које су се односиле на разоружање, борбу против колонијализма, економску сарадњу држава Африке и Азије и самоопредељење народа. То су биле важне одреднице будућег политичког деловања Покрета несврстаних. Нехру је тада рекао да овиме „половина светског становништва излази на позорницу”. Десет „Бандунг принципа“ који су тада усвојени постали су и остали идејна основа Покрета несврстаних:

  1. Поштовање основних људских права и циљева и принципа Повеље Уједињених нација;
  2. Поштовање суверенитета и територијалног интегритета свих народа;
  3. Признавање покрета за националну независност;
  4. Признавање једнакости свих раса и једнакости свих народа, великих и малих;
  5. Уздржавање од интервенције или мешања у унутрашње послове друге земље;
  6. Поштовање права сваке нације да се брани појединачно или колективно, у складу са Повељом УН;
  7. Уздржавање од аката или претњи агресијом или употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности било које земље;
  8. Решавање свих међународних спорова мирним путем, у складу са Повељом УН;
  9. Унапређење обостраних интереса и сарадње;
  10. Поштовање правде и међународних обавеза.

Састанак на Брионима, ФНРЈ, 1956. године

Тито, Насер и Нехру састали су се у јулу 1956. године на Брионима, ФНРЈ, и у изјави поводом састанка потврдили 10 принципа усвојених на Бандуншкој конференцији, између осталих, суверенитет, равноправност држава, немешање у унутрашње послове и мирно решавање спорова. Уочили су да „сукоби и затегнутост који постоје данас у свету доводе до страха и стрепње и у садашње време и у односу на будућност“. Поред осталог, у заједничкој изјави стајало је: „Мир се не може постићи поделом, већ тежњом ка колективној сигурности у светским размерима и проширивањем области слободе, као и окончањем доминације једне земље над другом“. У свету подељеном између два војна и идеолошка блока, њихова порука била је једноставна – државе имају право да воде сопствену политику, без сврставања уз Вашингтон или Москву.

Петнаесто заседање Генералне скупштине ОУН, Њујорк, САД, 1960. године

Даљи корак у конституисању Покрета несврстаних десио се на 15. заседању Генералне скупштине УН, Њујорк, САД, септембра 1960. То је био период заоштравања међународних прилика у тренутку када је над територијом Совјетског Савеза оборен амерички авион „У-2”. Као одговор на опште повећање тензија, Југословени су сазвали састанак, у својој сталној мисији при Уједињеним нацијама у Њујорку. И Египћани и Југословени су овај скуп назвали првим састанком несврстаних. Тито, Насер, Сукарно, Нкрумах и Нехру поднели су Генералној скупштини ОУН на усвајање Нацрт резолуције пет ванблоковских земаља, у којем се тражи обнављање прекинутих контаката између великих сила и решавање спорова и међународних проблема мирним путем. Иако није успела, „Иницијатива петорице” се сматра првим заједничким актом несврстаних земаља.

„Припремни састанак“ Несврстаних, Каиро, Египат, јун 1961. године

На самом првом скупу Несврстаних, тзв. Припремном састанку у Каиру, Египат, у јуну 1961. министри спољних послова саставили су критеријуме по којима је Комитет амбасадора требало да изда позиве за први самит. То су били:

  1. Независна политика заснована на коегзистенцији држава са различитим политичким и друштвеним системима и несврстаности или тренд у корист такве политике;
  2. Доследна подршка покретима за националну независност;
  3. Нечланство у мултилатералном војном савезу закљученом у контексту сукоба великих сила;
  4. У случају билатералног војног споразума са великом силом или чланства у регионалном одбрамбеном пакту, споразум или пакт не би требало да буде намерно закључен у контексту сукоба великих сила;
  5. У случају закупа војних база страној сили, уступак не би требало да буде направљен у контексту сукоба великих сила.

Прва конференција Покрета несврстаних, Београд, ФНРЈ, 1-6. септембар 1961. године

На крају су ове конференције и састанци довели до одржавања Прве конференције Покрета несврстаних у Београду, тада главном граду Федеративне Народне Републике Југославије, од 1. до 6. септембра 1961. године. Догађај је колоквијално познат и као „Јалта трећег света“, а на уласку у град био је, на неколико језика, исписан и незванични мото конференције: „Сви људи света хоће мир”.

Председник Југославије Јосип Броз Тито у свом обраћању истакао је: „Сматрам да ћемо ми учинити велику услугу свету, ако јасно и одлучно укажемо на пут који води ка смиривању, ка слободи, равноправности и мирољубивој сарадњи свих народа…Овај састанак, по мом мишљењу, треба да доведе велике силе до сазнања да судбина света не може да буде у њиховим рукама. Он треба да докаже протагонистима сила да већина света одлучно одбацује употребу силе као начина решавања разних важних питања која нам је прошли рат оставио у наслеђе. Без претеривања могу рећи да земље које су заступљене на овој конференцији, а и многе друге које не припадају ни једној групацији, представљају велику већину јавног мишљења света. Оне представљају савест човечанства. О томе треба и те како да воде рачуна они који помишљају на ратне авантуре. Такав пример дао је и Други светски рат; он се поразно завршио по најјаче фашистичке државе, које су насиље и силу узеле као водећи принцип политике, а рат као средство за постизање својих циљева, то јест за наметање своје доминације читавом свету, игноришући хумане и друге моралне принципе који у савременом свету све снажније долазе до изражаја…То је веома поучна историја и требало би да о њој мисле они који звецкају оружјем и држе свет у сталној напетости и страху“. Тито је рекао и да коегзистенција „не подразумева неку учмалост, животарење државе са државом, него активну сарадњу. Неки велики нису баш јако одушевљени са несврстаношћу, али иако би хтели несврстане земље игнорисати, не могу их спречити у активности. Оне могу још да играју још већу улогу“.

Представници држава донели су декларацију којом су одбацили тезу да је Хладни рат неизбежан. Они су сматрали да су начела мирољубиве коегзистенције једина алтернатива Хладном рату и могућности опште нуклеарне катастрофе. У складу са усвојеним „критеријумима несврстаности”, чланице Покрета обавезале су се да воде политику на принципима мирољубиве коегзистенције, да подржавају борбу за национално ослобођење, да се не укључују у мултилатералне пактове блоковских сила, да не склапају војне савезе са великим силама и да не уступају своју територију за војне базе великих сила.

Државе окупљене око Сједињених Америчких Држава су скуп у Београду означиле антизападним и антиамеричким. Њихова реакција била је непријатељска. Совјетски Савез и његови савезници су своје мишљење о скупу показали одлуком да отпочну нуклеарне тестове; Москва је на дан отварања скупа извршила нуклеарну експлозију.

Друга конференција Покрета несврстаних, Каиро, Египат, 1964. године

На другој конференцији Покрета несврстаних у Каиру, Египат, 1964. године, председник Египта Насер је у својству домаћина, између осталог, рекао: „Данас је захтев за социјалном правдом покретачка снага развоја у свакој земљи…Ми не верујемо да се подела света завршава поделом на западни и источни блок. Може да дође до нове, веће и још озбиљније поделе. На блок сиромашних и блок богатих. Блок развијених и блок недовољно развијених”.

Трећа конференција Покрета несврстаних, Лусака, Замбија, 1970. године

На трећој конференција у Лусаки, Замбија, 1970. године, антиколонијализам је подигнут на главну тачку дневног реда. Речено је да су „снаге расизма, апартхејда, колонијализма и империјализма“ главна претња миру. Од 15 усвојених резолуција, једна је била „Општа резолуција о деколонизацији“. Такође, посебно је стављен нагласак на економски развој и економску независност, односно ослањање на сопствене економске ресурсе. У Декларација о несврставању и економском прогресу приоритетни значај дат је мењању стања у међународним економским односима, борби за економску независност и међусобну сарадњу на основу једнакости и узајамне користи. Председник Њерере је дао важан допринос овом процесу, стављајући економске односе у центар: „Права и хитна претња независности скоро свих несврстаних држава не долази од војске, већ од економске моћи великих држава. Сиромаштво је оно што представља нашу највећу опасност и у већој или мањој мери сви смо сиромашни. Управо у тим чињеницама лежи права претња слободи и несврстаности“.

Током деценије од 1961. до 1970. године дошло је до промене од посвећивања врло мале пажње економским питањима до њиховог третирања као питања од прворазредне важности. С тим у вези је председник Гане Кваме Нкрума написао књигу „Неоколонијализам: Последња фаза империјализма“, чији наслов намерно подсећа на Лењинов „Империјализам: Највиши стадијум капитализма“. У њој Нкрума указује на природу неоколонијалног статуса држава, што ни данас није изгубило на актуелности и значају: „Суштина неоколонијализма је да је држава која му је подложна у теорији независна, и има све спољашње атрибуте међународног суверенитета. У стварности, њен економски систем, а самим тим и њена политика, усмерен је споља…Држава у стиску неоколонијализма није господар своје судбине“. Стога је током 1970-их и почетком 1980-их, Покрет несврстаних спонзорисао кампање за реструктурирање трговинских односа између развијених и земаља у развоју, наиме Нови међународни економски поредак (NIEO) и Нови светски информациони и комуникациони поредак (NWICO).

Четврта конференција Покрета несврстаних, Алжир, 1973. године

На четвртој конференцији Несврстаних у Алжиру 1973. године, алжирски председник Хуари Бумедијен је у својству домаћина конференције сажео програм несврстаности у неколико језгровитих реченица: „Национална независност са свим својим компонентама, политичким, економским и културним; борба против колонијализма, ционизма и апартхејда; борба против неоколонијализма, империјализма и свих облика стране хегемоније, распуштање блокова, уклањање војних база, опште и потпуно разоружање — то су, између осталог, задаци који стоје пред нама ако хоћемо да у свету завлада мир који би био заснован на равноправности држава, демократизацији међународних односа и сарадњи међу народима”.

Пета конференција Покрета несврстаних, Коломбо, Шри Ланка, 1976. године

На петој конференцији у Коломбу, Шри Ланка, 1976. године, председница владе Сиримаво Бандаранаике је у својству представника земље домаћина рекла: „У Уједињеним нацијама је снага покрета несврстаних горко нападана као ‘тиранија већине’. Ми знамо да несврставање није било замишљено да буде, нити да ће икада постати тиранија. У сваком случају, оно је било најмоћније оружје против других тиранија које је свет, нарочито трећи свет, упознао током последњих пет векова: тираније сиромаштва, тираније глади, неисхрањености и умирања од изгладнелости, тираније болести и преране смрти и, изнад свега, потпуног одсуства изгледа на ма какву срећу или наду…Наша снага је у непоколебљивој припадности нашим начелима и нашем јединству. Она представља огромну моралну силу коју морају узимати у обзир они који су донедавно били навикли да имају неоспорну моћ над судбином других народа“.

Шеста конференција Покрета несврстаних, Хавана, Куба, 1979. године

На шестој конференцији у Хавани, Куба, 1979. године, у својству домаћина председник владе Фидел Кастро је, између осталог, рекао: „Борба за мир и за праведни економски поредак, за правилно решење тешких проблема који погађају наше земље, постаје у све већој мери основни проблем покрета несврстаних земаља…Веома је велика уједињена снага наших земаља. Ми морамо тражити, захтевати и освојити мир, детант, мирољубиву коегзистенцију и разоружање, јер они неће сами доћи. Пред данашњим светом нема друге алтернативе, уколико желимо да човечанство опстане”. Као сврха Покрета несврстаних у декларацији је одређено да осигура националну независност, суверенитет, територијални интегритет и безбедност несврстаних земаља у њиховој борби против империјализма, колонијализма, неоколонијализма, апартхејда, расизма, укључујући и ционизам и све облике стране агресије, окупације, доминације, мешања или хегемоније, као и против блоковске политике.

Седма конференција Покрета несврстаних, Њу Делхи, Индија, 1983. године

На седмој конференцији Покрета у Њу Делхију, Индија, 1983. године, председница владе Индира Ганди је, између осталог, рекла: „Људски род се нашао на самом рубу пропасти светског економског система и уништења у нуклеарном рату. Уколико би дошло до тих трагедија, може ли се ико од нас, био он велики, мали, богат или сиромашан, било да је са севера или југа, запада или истока, надати да ће се спасти?…Било какви да су, решења морају бити политичка и мирољубива. Све земље се морају држати принципа да сила или претња силом не сме бити коришћена против територијалног интегритета или политичке независности неке земље”.

Може се закључити да је током прве деценије постојања Покрета несврстаних, различитим аспектима програма придаван различит нагласак. Поједностављено се може рећи да су се почетком 1960-их Несврстани углавном бавили миром и безбедношћу, средином деценије антиколонијализам је имао приоритет, док је крајем деценије економски развој био главна брига. Иако је било могуће одвојено анализирати реакције на Хладни рат, антиколонијализам и забринутост за економски развој, Несврстани су до 1970-их у потпуности интегрисали ове концепте у кохерентан идеолошки оквир. Идеологија несврстаности остала је релевантна и за 1970-те и 1980-те јер се не бави само очувањем независности малих држава, већ и завршетком процеса деколонизације и промоцијом економског развоја. Историјски гледано, дошло је до промене фокуса са преокупације смањењем нивоа сукоба у односима Истока и Запада на израженији нагласак на трансформацији односа између Севера и Југа. Посебно су 1970-е године биле сведоци јаснијег фокуса Несврстаних на основном реструктурирању глобалног система у правцу веће равноправности у односима Север-Југ.

Покрет несврстаних након завршетка Хладног рата до данас

Нестанак Хладног рата није довео до нестанка несврстаности. Покрет је и даље видео улогу за себе јер у новонасталом униполарном свету, западна хегемонија и неоколонијализам су они против којих се покрет поново сврстао. Несврстани су се супротставили страној окупацији, мешању у унутрашње послове и агресивним једностраним мерама САД и западних сила, а такође усмерили пажњу на социо-економске изазове са којима се суочавају државе чланице, посебно неједнакости које се манифестују глобализацијом и њеном неолибералном политиком. Покрет несврстаних је идентификовао економску неразвијеност, сиромаштво и социјалне неправде као растуће претње миру и безбедности у свету.

Покрет је последњих деценија и година критиковао спољну политику САД – америчку инвазију на Ирак и рат против „тероризма“, покушаје гушења иранског и севернокорејског нуклеарног програма, америчку доминацију у УН и другим међународним структурама. На последњем самиту Покрета у Кампали, Уганда, 2024. године, Несврстани су војне операције Израела прогласили за илегалне, а многи лидери су отворено говорили о геноциду над Палестинцима. Критикује се и продужена окупација Западне обале. Покрет се јединствено залаже за решење проблема по формули две државе, израелске и палестинске. Такође, већина чланица Покрета не прихвата резолуције УН којима се осуђује „агресија“ Русије на Украјину. Покрет се залаже за реформу Савета безбедности УН, наводећи да ову организацију користе моћне државе на начине који крше принципе Покрета. Предложене реформе УН су усмерене су на побољшање транспарентности и демократије у доношењу одлука. Ту је и залагање Несврстаних за одрживи развој. Покрет верује да „међународна заједница“ није створила услове који погодују развоју и да је кршила право сваке државе чланице на суверени развој. Питања попут глобализације, дужничког терета, неправедних трговинских пракси, смањења стране помоћи, условљености донатора и недостатка демократије у међународном финансијском одлучивању наводе се као фактори који инхибирају развој. Покрет прихвата универзалност људских права и социјалне правде, али се жестоко опире културној хомогенизацији. У складу са својим ставовима о суверенитету, организација апелује на заштиту културне разноликости и толеранцију верских, социокултурних и историјских посебности које дефинишу људска права у одређеном региону.

На крају, ако се има у виду да су 7 од 10 чланица БРИКС-а истовремено чланице Покрета несврстаних, међу њима три оснивача Покрета (Индија, Египат, Индонезија), а да је од 19 држава које су поднеле захтев за придруживање БРИКС-у чак 17 чланица Покрета несврстаних (међу њима Белорусија, Боливија, Венецуела, Куба, Малезија, Пакистан, Палестина, Сирија, Тајланд), природно је да Покрет несврстаних и БРИКС полако срастају у заједнички фронт за изградњу новог, слободнијег и праведнијег међународног поретка насупрот оног досадашњег и старог, америчке и западне хегемоније и агресије.