Наталија Нарочњицка: Историја Русије је поприште битке за њену будућност


(Иступање Наталије Алексејевне Нарочњичке, доктора историјских наука, председника Фонда историјске перспективе, на Међународној Божићној образовној конференцији у Калињинграду 13. јануара 2021.)

 

Историја је у одређеном смислу за народе света књига:
главна, неопходна; огледало њиховог постојања и делатности;
таблица откровења и правила; завет предака потомству; допуна, разјашњење садашњости и пример будућности.

Николај Карамзин

 

Ваша Високопреосвештенства, ваша преподобија, поштовани представници  руководства Калињинграда, поштоване колеге, браћо и сестре! У ове дане светлог Рождества Христовог желим вам свима добра, благодати и здравља, нека се Божићно светло наде, вере и љубави излива на наша отворена срца!

Поздрављам овај значајни форум, посвећен нашој историјској свести. Одржавати овакве конференције сваке године на Божић – то је необично мудра иницијатива, која дозвољава панорамско виђење самих основа наше мотивације у животу и историјском стваралаштву.

Светли лик Светог благоверног кнеза Александра Невског предивно овенчава данашњи форум. Није случајно у време престављења кнеза тадашњи митрополит Кирил, обраћајући се народу, завапио: «Чеда! Сунце Руске земље је зашло». Свети кнез Александар је видео у најезди католичког Запада на Исток («Drang nach Osten») намеру да нас покоре не само материјално, него и духовно. Још 1140. године краковски бискуп Матија је у писму позивао Бернарда Клервоског да се организује крсташки поход против «руских варвара», који су чак гори од грчке «јереси». И Свети кнез је схватио да монголски завојевачи желе само данак, а руску душу, они, равнодушни према духовном животу покорених народа, неће дирати.

Александар Невски је у најсложенијим историјским околностима, када би непомирљива борба на два фронта била немогућа и довела би до потпуног нестанка Русије, начинио судбоносни избор између спољашњег и унутрашњег ропства. Спољашње је економско и привремено је. А унутрашње је разлагање и поробљавање воље. Он је исукао свој мач против западних освајача, који доносе ропство и телу и души, а према другој страни се понео као деликатни и мудри дипломата. Али оваква спољашња зависност је као резултат, не само дозволила да се сачува духовна осовина нације и чак да се појача њено јединство, него је довела руски народ до невиђене државне величине, када је, како је рекао светитељ Николај (Велимировић), најкроткији народ задобио највећу земљу и постао господар једне шестине света.

Није случајно „Сунце Руске земље“ више пута опет засијало, када смо изгонили туђинце – монголе, пољаке, французе, тевтонце. И није случајно баш име Александар Невски било извучено из бољшевичке „историјске депоније“ у годинама Великог Отаџбинског рата и надахњивало је совјетске војнике, као и њихове претке.

У наше време, када су лепота и нормалност безмало проглашене за баналне и досадне, а грех и изопаченост – за оличење развоја од простог ка сложеном, када се газе све духовне и историјске светиње нашег народа, неопходно је уложити све напоре да се одоли подмуклим саблазнима. Ту огромна улога припада Православној Цркви – стубу и носиоцу Истине, али и свима онима који се труде на њиви образовања и просвете. Учитељ је први који се сусреће са првим питањима и размишљањима човека о смислу живота и о историји Отаџбине. Од учитеља, од дечје литературе, а данас и од ТВ и Интернета у многоме зависи, хоће ли деца размишљати о части и дужности, о поштењу, хоће ли се поносити подвизима својих предака и штитити част и достојанство своје домовине. Управо историја и књижевност, то јест хуманитарна сфера истовремено уједињују знање и васпитање, представе о добру и злу, о доброчинству, о моралним мукама пред поступком. Остварити продор у модернизацију, заштитити интересе Русије, може само истинска, мисаона, ерудирана и патриотска савремена елита.

Наша мисија је да предамо наше историјско наслеђе будућим покољењима. Данашња Русија, која је обновила своју националну и религиозну ипостас, има шансе да постане најважнија земља на свету на духовном попришту.

За то нису неопходне заводљиве бројке о „бруто националном дохотку“. За то су потребни осећај величине историје која је иза нас, искуство разумевања узрока својих узлета и падова, способност да се у време вредносног нихилизма сагледа граница између добра и зла, између греха и доброчинства. Потребни су Вера и поштовање своје историје.

А шта су то историја и философија? По речима руског конзервативног философа Астафјева, то су јасле човековог погледа на свет и ковачница његових идеала. Историја је као наука стекла посебан значај у хришћанском свету, када се у души појавила осетљивост према моралној страни поступака личности и власти, што је и учинило неизбежним спорове и промене тумачења историје. Ипак, на Западу, без обзира на слободу, постоји унутрашња самоцензура, која спасава неочврсле умове и душе од расцепа свести услед радикално супротстављених и екстравагантних тмачења чињеница.

Ни у једном уџбенику тамо нећете прочитати да Јованка Орлеанка није хероина, него вештица, да је Катарина Медичи – крвава злотворка, која је погубила у Вартоломејској ноћи више људи него Иван Грозни за 30 година своје владавине. На Западу се поносе државничким достигнућима својих најконтраверзнијих владара.

Али само мит о особитим, неупоредивим злоделим руског цара шири се и преписује у свим западним уџбеницима по логици евроцентричног потцењивања свега другачијег.

Не треба да упадамо у тотални ентиевропеизам, јер наша душа је васељенска и ми припадамо заједничкој апостолско-хришћанској цивилизацији, а православна и латинска екумена су дуго биле њене гране. Најлепша достигнућа европске класичне културе, заснована на представи о човеку као оваплоћењу дужности (Шилер), и руска култура са њеном пулсирајућом потрагом за апсолутним добром, оваплоћена у Достојевском – то је лепота и исполинска величина наше цивилизације. У тренутку када Европа очигледно губи своје хришћанско наслеђе, угађајући постмодернистичким, готово тоталитарним догмама, управо ми Руси смо способни да постанемо чувари великог васељенског хришћанског искуства живота, историје и културе. И ми у томе имамо бројне савезнике у Западној Европи.

Национални осећај – то је непоколебљиви осећај учешћа, не толико у данашњем дану живота своје државе, којим су савременици ретко када задовољни, колико у целој њеној многовековној историји и њеној будућности. Такав човек се неће одрећи своје Отаџбине, чак ни када буде са муком делио грехе своје државе, већ ће се у њему сачувати осећај карамзинског „ми“, „све смо то ми створили, значи то је наше“. Не треба се плашити истинског националног осећаја, јер је он природан, као љубав према мајци, већ га треба васпитавати у оквиру највиших хришћанских вредности! Управо гушени и прогоњени национални осећај се спушта до зоолошког нивоа и даје наказне плодове. А када је осветљен највишим моралним идеалима, он подстиче на стваралачки историјски чин у светској историји и прима свет у загрљај.

Либерални протест против наставе основа православне културе полази од лажних догми и бојазни од раздора. Али, баш напротив, суштина православног хришћанског трагања за човеком састоји се у превладавању саблазни сопствене гордости и не допушта осећај супериорности над другим личностима и народима.

На историјском путу управо непоколебљиво православне Русије настало је невиђено и непознато за Европу искуство мирољубивог и плодотворног садејства различитих култура и народа. Управо Православна Русија је у себе сабрала  стотине народа, који су у њу добровољно ступили, татарске старешине су прикупиле новац и људе за помоћ Мињину и Пожарском, не пожелевши да се одвоје од Московског царства.

Неопходно је утврдити пуноправно место историје у школском образовању, јер преко историје човек постаје одговорни грађанин, способан за панорамско осмишљавање процеса у свету. Знајући историју, лакше је одредити шта је од садашњих глобалних противречности и тенденција производ данашњих околности, а шта је наставак вековних тежњи разних сила, јер покушај да се Русија протера у тундру са Балтичког и Црног мора, није уопште нов. Однос према сопственом наслеђу је директно повезан са демографским проблемом, јер нација коју изгоне на маргину светске историје, губи библијски инстинкт продужења врсте. Војничка служба и одбрана Отаџбине може да изгуби сваки смисао, као што је то било 90-их година, због намерне девалвације самог појма «Отаџбина».

Проблеми самоопредељења у новој етапи светске историје драматично су се отворили у најсложенијем унутрашњем и међународном контексту одмах после распада СССР. 90-их година је огромна ерупција енергије која је дотад дремала, била отрована нихилизмом према читавој сопственој историји и није створила истински историјски пројекат. Напротив, на прелазу из 80-их у 90-е године парадоксално је била оживљена бољшевичка нихилистичка интерпретација руске историје, уз грубо ругање над њом, из 20-их година. Предмет одбацивања је постао не само комунизам, него и Отаџбина, и то у свим историјским формама које су икад постојале.

Превазишавши нову смуту и поновно рушење државе, Руси још увек трагају за пројектом будућности и начином социјалне и економске модернизације, која би дозволила да се суверено настави своја историја и да се без препрека репродукују циљеви и вредности националног бића.

Спорови о судбини и месту Русије се настављају [1] и 100 година после руске револуције, која је распела историјску Русију.

За разлику од предреволуционарне смуте, када су словенофилски и заштитнички приступи били поражени у трагичном периоду наше историје и били задуго избрисани од стране пропагандиста рационалистичко-механицистиче философије прогреса, на прагу ХХI века антируски погледи на нашу историју били су зачуђујуће брзо одбачени од стране самог друштва. Русија је почела да се постепено обнавља као самостална историјска личност, што је одмах почело да је обнавља и као, попут других центара, једнако велику геополитичку силу. Наша је обавеза да нађемо пројекат свестране модернизације, не оштећујући смисаоно језгро трајања Русије и Руса у светској историји. Са преласком у информатичко друштво, манипулација друштвеном свешћу постаје један од најважнијих инструмената политике, како унутрашње, тако и спољне. Стога не изненађује да су се историјска истраживања и оцене нашли у жижи философских, идејних трагања и дискусија у друштву.

Током читаве своје историје, од претварања Московије у Руску империју, а затим у ХХ веку у комунистички СССР, тај феномен је независно од постојања реалних противречности, изазивао заинтересовану љубомору посебног карактера, својствену само разведеним члановима исте породице. [2] Однос Европе према Русији је најпре био праћен скепсом и неповерењем према свему одличном, својственим евроцентричној мисли Старог света. Довољно је бацити поглед у дело оснивача савремене теорије суверенитета Жана Бодена „Шест књига о републици“ (1576 – 1586), који није правио разлику између муслиманске Османске Турске и туђе и далеке православне екумене.

Арнолд Тојнби је убеђен да је Русија навукла на себе непријатељство Запада због „привржености туђој цивилизацији“, а „све до саме бољшевичке револуције 1917. то „варварско обележје“ је била Византијска цивилизација источно-православног хришћанства“.

Он даје карактеристику односа Русије са Западом, која је попут оне код Аксакова: „Хронике вековне борбе између две гране хришћанства, ипак, заиста показују, да су Руси били жртве агресије, а људи са Запада – агресори, знатно чешће него обрнуто“. [3]

Фактички патријарх англосаксонске историјске мисли поновио је емотивни суд Николаја Данилевског, који најбоље могуће илуструје садашњи однос Запада према Русији која је задобила самосвест у ХХI веку: „Европа нас не признаје за своје. Она види у Русији… уопште нешто што јој је туђе, а уједно је такво да не може да јој послужи као прост материјал, из кога би могла да извлачи своју корист… материјал, који би се могао обликовати и обрађивати по своме лику и подобију, као што су се раније надали…“. Даље следе сасвим пророчанске речи, тотално потврђене и геополитичким догађајима ХХ века, и процесима нашег времена унутар елите формиране после перестројке, заражене самоубиственим неверовањем у Русију:

„Колико год био крхак и мек горњи, спољашњи слој, који је иструлио и у глину се претворио, Европа разуме…, да испод те површине лежи чврсто и тврдо језгро, које се не може ни сломити, ни самлети, ни растворити… које има и снагу и тежњу да живи својим независним, самобитним животом… Дакле, по сваку цену, ако не крстом, онда маљем… – не сме се дозволити том језгру да још више ојача и нарасте… Хоће ли Шлезвиг и Холштајн бити дански или немачки, свеједно ће остати европски; десиће се мало померање на политичким теразијама; треба ли то објашњавати? Државност Европе од тога неће имати штете; јавно мњење мора бити благонаклоно међу својима… Али како дозволити ширење утицаја туђег, непријатељског, варварског света, чак и у границама онога што… припада том свету? (Да ли је то о Криму?)… Не допустити то – дужност је свих, који се осећају Европљанима. Ту се може и Турчин (данас читај – Исламска држава) узети за савезника и чак му се може у руке ставити застава цивилизације“. [4]

Религиозно-философска парадигма дилеме „Русија и Европа“ постала је органски део и нове „велике шизме“ епохе постмодерне, у којој су се у ХХ веку поново сукобљавале идеје рођене у истом гнезду – Просветитељству. Историја борбе либералне и комунистичке идеје показује се у тој парадигми у ширем философском контексту. Демони индивидуализма и зли дуси социјалности – ето ко се јаросно сударио у ХХ веку, притом наследивши вековне западне фобије у односу на Православље и Русију.

Облачећи разне одежде, фобије су биле исте за Ватикан и безбожника Волтера, за маркиза де Кистина и Маркса, за Лењина и постсовјетске западњаке – „царизам“, „руски империјализам“, „филотејство“, „византизам“, варварство варјага.

Тако се и Русија ХХI века, која тежи да обнови своје пуноправно и историјски засновано место у многоликом свету, одмах нашла у најсложенијим геополитичким, идејним и економским (санкције) стегама. То су предвиђали и Хантингтон и Бжежински. Ти изазови нису нови, али њихова снага је увећана концентрацијом свестраног притиска.

Геополитичка слика[5] подсећа на стремљења прошлих векова, многоструко појачана задатком да се ставе под контролу светски ресурси и стратешки путеви ка њима. Линија раздвајања се налази опет тамо где се вишевековна експанзија Запада, Ватикана, Речи Посполите и Хабзбурга разбила о снагу руског великодржавља. Карта ширења НАТО је као јаје јајету слична карти пангерманиста из 1911. године, по којој се кајзеровска Немачка устремила на Исток, маштајући о Украјини, Кавказу, Прибалтику, контроли над Црним морем. А догађаји у Средоземно-црноморском басену обнављају Источно питање, које није остало у XIX веку. Покушај да се изгради санитарни кордон од Балтика до Црног мора такође се понавља.

Искуство ХХ века, како совјетског периода, тако и еуфорије улажења у фантом „међународне цивилизоване заједнице“, показало је да је за Русију погубна како самоизолација, тако и обезличење.

А дискусија, која је започињала у преломним тренуцима наше историје, потврђује закључак мислилаца из XIX века, да сами по себи, «ни словенофилско ни западњачко усмерење нису решили и нису могли да реше проблеме руског живота», [6] како је приметио умни западњак историчар Константин Кавелин. Сличну мисао износи и један од оснивача словенофилства Иван Кирејевски: «Ни западно, ни специфично руско никада неће ишчезнути, ни из живота, ни из свести», а значи, «колико год ми прижељкивали повратак руског или увођење западног начина живота, ни једно ни друго не треба да очекујемо» и «невољно морамо претпостављати нешто треће, што неминовно исходи из узајамног дејства два начела». [7]

Пре 100 година је вероватно било тешко замислити да тај спор, не само да ће потрајати до XXI века, него ће задобити невиђену оштрину и нетрпљељивост, изгубивши истовремено дубину и богатство нијанси, што је у почетку било својствено обема странама. У заоштреном мешународном супарништву тај дискурс има две димензије – између Запада и Русије, и унутар саме Русије између нових западњака и традиционалиста.

Нихилистички погледи управо на сопствену историју, који су продрли у уџбенике и којих се придржавају неки научни кругови, представљају у Русији нарочито озбиљан фактор. Те погледе од 90-их година проповедају интелектуалци са ауторитетом. А од њих су још агресивнији необразовани, али проникнути депресивним духом смердјаковштине („Ја целу Русију мрррзим“) идоли светске паучине.

У суштини, два усмерења у руској фундаменталној и фолософски заснованој историјској науци, која су средином XIX века условно названа западњачким и словенофилским, уопште нису била антитезе. У реалном животу те линије су биле нераздвојне. И за једне и за друге важи закључак Берђајева да се самобитна руска друштвена мисао «дубоко замислила над тим шта је Творац замислио о Русији, шта је то Русија и каква је њена судбина». [8]

Истина је и то, да је централна линија руске друштвене мисли прошлости, од времена када се она „пробудила на проблему историософском“ – заиста месијанска. Али место Русије се осмишљава само у трагању за универзалним смислом постојања. Алексеј Хомјаков, енциклопедијски образовани мислилац је сматрао да „Црква се не везује за било коју земљу“ – „која нема било какав особити значај, већ привремено може служити и служи за прослављање имена Божјег“. [9] И тај мотив уједињује Чадајева и Пушкина, Кирејевског, Хомјакова, Тјутчева, Достојевског, Леонтјева и Соловјева, па чак и Мережковског. Овде, мало проширивши парадигму, можемо придодати и Херцена, па чак и „необузданог“ Висариона Бјелинског.

Својствено по Кавелину „сваком пристојном и мислећем човеку“ и словенофилство, и извесно западњаштво, што је, додајмо, тако својствено управо васељенској руској души, испољавало се чак и у парадоксалном преплитању супротних философских и политичких погледа: убеђени материјалисти – револуционар-демократа Чернишевски и теоретичар анархизма Кропоткин – одлучно су осудили дарвиновско учење о борби за опстанак, философски испуњено прометејским духом понижења и насиља. По речима Николаја Лоског, то је било препознато руском „осетљивошћу на зло“. А традиционалиста Николај Данилевски, који је почео као следбеник Фуријеа под заштитом полиције, био је много либералнији у питањима друштвено-политичког живота, него западњак, али реакционар Михаил Катков.

Дилема руског идентитета – „Русија и – или (?!) Европа“ по старим критеријумима постепено губи актуелност, јер је стара католичка Европа са њеном културтрегерском привлачношћу већ готово постала илузија, невидљиви „град Китеж“. Али њене нове димензије задобијају заиста егзистенцијални значај за очување општехришћанске цивилизације и културе у XXI веку. Динамика историјског развоја се убрзано премешта од европске цивилизације на друге светове, који «Европи» упућују невиђени изазов. Али у наднационалним паневропским структурама доминира крајње леволиберално мишљење.

Догматизам новог учења не дозвољава да се примети да историја без моралног опредељивања циљева осуђује Европу на погибију под најездом других цивилизација. Опасност су приметили водећи умови Русије и Европе још почетком ХХ века – Фереро, Шпенглер, Константин Леонтјев, који је писао о „Европи, која сама у себи уништава све велико, префињено и свето“.

Вредносни нихилизам који се намеће у Европи – то је изједначавање греха и доброчинства, лепог и ружног, подстицање бунта против Богом дане човекове физичке природе, одсуство границе између добра и зла. То је проглашавање за главну вредност права човека да нема етичке забране, то је интерпретација слободе – као права да не постоје вредности. Хедонизам и нарцизам, робовање путености и гордости – то је стављено на барјак постмодерне идеологије, која у Европи добија облике тоталитаризма. Вредносни нихилизам – управо то је философија краја историје. Микрочип је заменио геније људске културе – Платона и Аристотела, Дантеа и Гетеа, Шекспира, Толстоја и Достојевског. Остала је технократска цивилизација. Она је богата и њен потенцијал је још велики. Али унутрашња празнина обезвређује материјални потенцијал, јер материја без духа не ствара историју. Данас је технократија обеснажена и беспомоћна пред мигрантима не само зато, што је њих много и што су другачији, већ зато што она нема светиња, какве је имала велика хришћанска Европа.

Таква Европа у свом догматском слепилу испољава беспомоћност у супротстављању изазовима, јер није способна да изађе из парадигме нових идеолошких максима и није способна да ефективно одговори тероризму – ни полицијски, ни духовно-политички. Фанатично либертаристичка Европа није способна да се одрекне ни од либералне догме о демократском преваспитавању свих по истом обрасцу, ни од своје изопачене интерпретације слободе као права да се вређају и газе светиње – и хришћанске, и исламске, и друге. Европски конзервативци, као немали део друштва, деморалисани су бојкотом и занемаривањем од стране постмодерниста.

Али таква Европа, такав «Запад», престаје да буде пример за углед, већ је незападни светови, који опседају Стари свет, посматрају као плен за пљачку, као складиште материјалних добара.

Историја већ познаје епоху, када је развијен технолошки и правно, али огрезао у пороцима и хедонизму стари Рим – тадашњи «господар света», са свом својом материјалном супериорношћу, термама и вијадуктима, са демократијом и правом, са оружјем и армијом, био збрисан од стране варвара Алариха – вође Визигота.

То није узбуђивало Европу у вековима када је она расла и приказивала свету велику хришћанску културу и велике државе. Вера, отаџбина, породица, црква, нација – то су вредности које су Европу учиниле великом и које су родиле исполинску културу, која је изазивала жељу да се подражава и позајмљује, што је Европи доносило огромне дивиденде током неколико векова.

Истински леви философски дух блуди са Запада на Исток и поново се враћа у своје родно гнездо. «Глобално супердруштво», које је раније проповедао марксизам, затим западноевропски либерализам, постало је секуларни одраз идеје метафизичког «Рима» – translatio imperii, која је прелазила час са Запада на Исток, час обратно са Истока на Запад.

Супротстављање реорганизацији света и идејно-философском диктату, који већ добијају форме неспојиве са међународним правом и дипломатском етиком, захтева суверену национално-државну вољу, мудру и чврсту дипломатију, али и више од тога. Притисак на Русију се данас развија невиђеном у годинама супротстављања комунистичком СССР кампањом дифамирања читаве руске историје и демонизације Русије као отпадника цивилизације. Извртање и одбацивање свих темељних тачака руске историјске свести постало је и став малобројног, али веома агресивног сегмента руског друштва и дела интелигенције. Али ни један пројекат будућности и модернизације не може бити успешан без ослонца на сопстваену духовну и историјску традицију. Пут и судбина СССР, али и пад «нове» Русије 90-их година су потврдили да се историјски способна за живот национална државност мора ослањати на «народни дух», који представља «моралну снагу државе, која је попут физичке, неопходна за њену чврстину». [10]

Подстицај на историјску креативност и стваралаштво даје целовита слика своје историје у свету, у којој су прошлост, садашњост и будућност – заједнички оквир за осмишљавање својих трагања и узлета, падова и разочарања, циљева и вредности националног бића.

Историја Русије постаје поприште битке за њену будућност. Данашњи резултати и задаци изискују осећање националне солидарности, пре свега, ради духовно-историјске делатности и продужења историјског живота.

Јер нација, способна на историјски чин, то није становништво – прост збир индивидуа, већ наследни живи организам са циљевима и вредностима националног бића, са заједничким духом и вером, представама о добру и злу, са заједничким историјским доживљајима.

Русија је неопходна свету управо као Русија, и она то мора остати!

Превео: Владимир Кршљанин

 

Изворник: http://narotchnitskaya.com/news/vyistuplenie-na-mezhdunarodnyih-rozhdestvenskih-obrazovatelnyih-chteniyah-v-kaliningrade.html?view=full


[1] Детаљније видети у: Н.А. Нарочницкая «Россия век XX. Связуя прошлое, настоящее и будущее» //Российская государственность в горниле истории. Истоки, смуты, возрождение. М. 2017.

[2] Видети: Нарочницкая Н.А. Россия русские в мировой истории». М, 2005.

[3] Тойнби А.Дж. Цивилизация перед судом истории. М., 1996, стр. 106–107.

[4] Данилевский Н.Я. Россия и Европа. С-Пб. 1995. стр. 41.

[5] Детаљније о континуитету геополитичког притиска на Русију видети у: Нарочницкая Н.А. Великие войны XX столетия. М., 2020.

[6] Кавелин К.Д. Наш умственный строй. Статьи по философии русской истории и культуры. М., 1989, с. 363.

[7] Киреевский И.В. В ответ А.С.Хомякову. Избранные статьи. М., 1984, с. 118.

[8] Бердяев Н. Русская идея, основные проблемы русской мысли ХIХ в. и начала ХХ в. М., 1997, с. 31.

[9] Хомяков А.С. Церковь одна. Сочинения. Том 2. Работы по богословию. М., 1994, с. 23.

[10] Карамзин Н.М. Записка о древней и новой России. СПб. 1914.С. 28.

 

Читајте без интернета: