Између револуционарне традиције, социјалне правде и савремених геополитичких изазова
Појава Совинтерна представља нови покушај међународног повезивања социјалистичких и левичарских политичких снага, заснован на наслеђу радничког покрета, идејама социјалне правде, националног суверенитета и антиимперијализма. Ослањајући се на историјско искуство претходних интернационала, али настојећи да развије савремени мрежни и дигитални модел сарадње, ова иницијатива отвара питање могућности обнове интернационализма у условима политичких, економских и технолошких промена XXI века.
У свету обележеном све израженијим социјалним неједнакостима, концентрацијом економске моћи, геополитичким сукобима и кризом постојећих међународних институција, питање међународне солидарности поново добија на значају. Идеје које су током XIX и XX века представљале основу социјалистичког и радничког покрета, попут друштвене равноправности, заштите радника, економске правде и солидарности међу народима, поново се појављују у политичким расправама о будућности човечанства.
У том контексту, у Москви је 27. априла 2026. године, у Дому савеза, одржан оснивачки форум Међународне социјалистичке мреже „Совинтерн – За социјализам у XXI веку“. Иницијативу је покренула руска партија „Праведна Русија“, уз учешће низа социјалистичких и левичарских политичких организација из различитих делова света. Према подацима организатора, форум је окупио представнике више од 100 партија и покрета из преко 70 земаља.
Совинтерн се представља као покушај стварања новог међународног политичког простора који би објединио различите социјалистичке традиције и покрете, уз истовремено преиспитивање историјског искуства претходних интернационала. Његова појава поново покреће расправу о будућности међународне левице, могућностима обнове радничке солидарности и трагању за алтернативним моделом светског поретка.
Историјски корени интернационализма
Интернационализам представља идеју о повезивању људи, покрета и политичких организација различитих земаља на основу заједничких интереса, идеолошких уверења и тежње ка остваривању одређених друштвених циљева. У историји социјалистичког и радничког покрета, ова идеја првенствено је била повезана са настојањем да се превазиђу националне границе у борби против економске експлоатације, класних неједнакости и политичке доминације. Први интернационалистички покушаји организовања радничког покрета на међународном нивоу појавили су се у XIX веку, у периоду убрзане индустријализације, развоја капиталистичких производних односа и формирања модерне радничке класе.
Прва интернационала, односно Међународно удружење радника, основана је 1864. године у Лондону. Њен циљ био је повезивање радничких организација различитих земаља и унапређење међународне солидарности у борби за радничка права. Унутар овог покрета развијале су се различите идеолошке струје, од марксизма и анархизма до других облика социјалистичке мисли.
Друга интернационала, основана 1889. године у Паризу, представљала је покушај институционалног повезивања социјалдемократских и радничких партија у условима ширења индустријског капитализма. Њене организације залагале су се за осмочасовни радни дан, побољшање положаја радника, социјалну заштиту и политичко представљање радничке класе.
Међутим, избијање Првог светског рата 1914. године довело је до дубоке кризе међународног социјалистичког покрета. Значајан део западних социјалдемократских партија подржао је ратне политике сопствених држава, чиме је идеја међународне радничке солидарности дошла у непосредну противречност са националним политичким интересима.
Овај историјски раскол представљао је један од главних узрока настанка нових облика интернационалистичког организовања.
Коминтерна – револуционарни интернационализам
Комунистичка интернационала, позната као Коминтерна или Трећа интернационала, основана је 4. марта 1919. године у Москви, на иницијативу бољшевичке партије и Владимира Иљича Лењина. Њено оснивање било је непосредно повезано са искуством Октобарске револуције 1917. године и уверењем да је стварање новог друштвеног поретка могуће кроз међународно повезивање револуционарних покрета.
Коминтерна је окупљала комунистичке партије различитих земаља, које су у њеном оквиру деловале као националне секције међународне организације. Њен циљ био је развој и ширење комунистичког покрета, као и координација политичког деловања у различитим деловима света. Током свог постојања Коминтерна је организовала седам конгреса, развијала међународну мрежу политичких, образовних и организационих структура и утицала на формирање бројних комунистичких партија. Поред политичких организација, у њеном ширем организационом окружењу деловале су и међународне синдикалне, омладинске, културне и друге структуре.
Коминтерна је формално престала да постоји 1943. године, у условима Другог светског рата и промењених међународних политичких околности. Њено распуштање означило је крај једног облика централизованог међународног комунистичког организовања, али није довело до нестанка идеје интернационализма, која је наставила да живи у различитим политичким и друштвеним покретима.
Историјско искуство Коминтерне оставило је дубок траг у развоју међународног радничког и комунистичког покрета. Истовремено, оно је отворило бројна питања о односу националних партија и међународних структура, политичкој централизацији, идеолошким разликама и могућностима демократског одлучивања унутар интернационалних организација.
Након распуштања Коминтерне, идеја међународног повезивања комунистичких партија није нестала. У септембру 1947. године, у пољском месту Шкљарска Поремба, основан је Информациони биро комунистичких и радничких партија – Информбиро (Коминформ), као нови облик међународне координације комунистичког покрета. У његовом оснивању учествовали су представници партија Совјетског Савеза, Југославије, Бугарске, Румуније, Мађарске, Пољске, Чехословачке, Француске и Италије. За разлику од централизоване структуре Коминтерне, Информбиро је формално имао ограниченије функције, усмерене на размену политичких искустава, информисање и координацију деловања комунистичких партија. Његово седиште првобитно се налазило у Београду, а издавао је и лист „За трајни мир, за народну демократију!“, који је постао значајно гласило међународног комунистичког покрета.
Историју Информбироа обележио је дубок раскол између Совјетског Савеза и Југославије 1948. године. На основу резолуције од 28. јуна те године, Информбиро је осудио политику руководства Комунистичке партије Југославије, предвођене Јосипом Брозом Титом, оптужујући је за идеолошка одступања, национализам и нарушавање односа са СССР-ом. Југословенско руководство одбацило је ове оптужбе, чиме је започео вишегодишњи политички и идеолошки сукоб познат као сукоб Тито – Стаљин. Информбиро је 1948. године преместио своје седиште из Београда у Букурешт, док је Југославија остала изван његових оквира. Организација је формално распуштена 1956. године, након политичких промена које су уследиле после XX конгреса КПСС.
Зато се сваки савремени покушај обнове интернационализма неизбежно суочава са потребом критичког преиспитивања историјског наслеђа. Прошлост не треба да буде образац који се механички понавља, већ извор знања и искуства за ново политичко деловање.
Криза савремене међународне левице
Крај Хладног рата, распад Совјетског Савеза и трансформација међународних политичких односа почетком деведесетих година XX века означили су дубоку кризу традиционалних облика левичарског организовања.
У великом делу света дошло је до слабљења комунистичких партија, губитка политичког утицаја радничких организација и прихватања економских модела заснованих на приватизацији, дерегулацији и ширењу тржишних механизама. Истовремено, глобализација је довела до нових облика економске зависности, концентрације капитала и продубљивања социјалних разлика.
Социјалистичке и социјалдемократске организације су се, у различитим националним околностима, суочавале са питањем сопственог идентитета. Један део политичке левице прихватио је реформске моделе који не доводе у питање основне структуре капиталистичког система, док су други делови покушавали да очувају традиционалне идеје класичног социјализма и револуционарног интернационализма.
Социјалистички интернационала, познат и као Социнтерн, наставио је да представља једну од најзначајнијих међународних организација социјалдемократских и социјалистичких партија.
Међутим, након спроведених реформи и идеолошког заокрета, Социјалистичка интернационала се у значајној мери ставила у службу крупног капитала, напуштајући своја историјска опредељења за интересе радничке класе. Њене политике и деловање све чешће иду на штету радника, сељака и најсиромашнијих друштвених слојева, док истовремено учествује у спровођењу неолибералних реформи, приватизације, дерегулације и мера социјалне разградње. На тај начин, уместо носиоца борбе за социјалну правду и еманципацију потлачених, Социнтерн постаје саучесник крупног капитала у одржавању постојећег система експлоатације и друштвене неједнакости.
У оваквим околностима поставило се питање могућности стварања нове међународне платформе која би покушала да обнови политички и идеолошки значај социјалистичког интернационализма, уз другачије разумевање савремених глобалних процеса.
Совинтерн – настанак и основна идеја
Совинтерн, чији назив представља скраћеницу од појма „совјетски интернационал“, представља међународну социјалистичку иницијативу покренуту 2026. године. Његово званично представљање и оснивачки форум одржани су у Москви 27. априла, у оквиру ширег програма међународног форума који је трајао од 25. до 29. априла.
Иницијатива је настала у политичком и организационом оквиру руске партије „Праведна Русија“, уз учешће низа страних социјалистичких партија и покрета.
Према извештајима организатора, на оснивачком форуму учествовали су представници више од 100 партија и покрета из преко 70 земаља. Међу учесницима су били политичари, парламентарци, представници међународних организација, научници, новинари и јавни делатници.
У основи политичког концепта Совинтерна налазе се идеје социјалне правде, економске равноправности, националног суверенитета, антиколонијализма, антиимперијализма и очувања традиционалних духовних и културних вредности.
Совинтерн се не представља као једноставно оживљавање некадашње Коминтерне, већ као покушај стварања новог међународног облика политичког повезивања. Његови иницијатори наглашавају да је реч о мрежном моделу сарадње, који би требало да омогући трајно повезивање учесника, а не само повремено одржавање међународних конференција и форума.
Оснивање Совинтерна поздравио је и председник Руске Федерације Владимир Путин, који је учесницима оснивачког форума у Москви 27. априла 2026. године упутио званичну поздравну поруку. Путин је истакао значај развијања међународног дијалога између политичких партија и покрета, наглашавајући потребу за јачањем међупартијске сарадње и продубљивањем веза међу народима. Изразио је уверење да ће оснивање Совинтерна допринети развоју мултилатералних политичких односа и јачању поверења и сарадње међу државама. Његова подршка овој иницијативи представља значајан политички сигнал и потврду да Совинтерн претендује на важну улогу у обликовању нових међународних политичких односа и окупљању левичарских и социјалистичких снага у савременом свету.
„Праведна Русија“ и политичка иницијатива Совинтерна
Руска политичка партија „Праведна Русија“ представља главног иницијатора оснивања Совинтерна. Реч је о политичкој организацији која у свом програмском деловању истиче социјалну правду, социјалну заштиту, економску равноправност и улогу државе у регулисању друштвених и економских односа.
Председник партије Сергеј Миронов и заменик председника Државне думе Александар Бабаков представили су Совинтерн као међународну иницијативу која би требало да окупи политичке и друштвене снаге спремне да сарађују у борби за социјализам, слободу и правду.
Александар Бабаков, који је био председник организационог одбора оснивачког форума, указао је на потребу стварања новог типа међународног политичког организовања, који не би био заснован искључиво на традиционалним хијерархијским структурама, већ на сталној комуникацији, сарадњи и развоју заједничких иницијатива.
У политичком смислу, оснивање Совинтерна представља и покушај обнове међународних веза које је руска партија „Праведна Русија“ настојала да развија након свог удаљавања од Социјалистичке интернационале.
Социјализам у XXI веку – између традиције и савремености
Једно од основних питања које се поставља пред Совинтерн јесте дефинисање савременог социјализма. Историјско искуство социјалистичких држава и покрета показало је да социјалистичка идеја може имати различите политичке, економске и организационе облике.
Социјализам XXI века не може се посматрати искључиво као механичко понављање модела који су постојали у претходном веку. Савремени свет карактеришу нове технологије, дигитализација, трансформација производних процеса, глобална економска повезаност и промене у структури радничке класе.
Истовремено, основна питања социјализма остају актуелна: ко контролише производне ресурсе, коме припадају резултати рада, како се распоређује друштвено богатство и на који начин се обезбеђују услови за достојанствен живот свих људи?
Савремени социјалистички покрет морао би да понуди одговоре на питања положаја радника у условима дигиталне економије, несигурног запошљавања, аутоматизације и концентрације економске моћи у рукама великих корпорација.
Посебно место у таквом програму требало би да заузму социјална сигурност, доступност здравствене заштите и образовања, право на рад, заштита јавних ресурса и развој економских модела који не би били искључиво подређени интересима приватног капитала.
У том смислу, Совинтерн би могао да постане простор за размену различитих искустава и тражење нових облика социјалистичке политике, прилагођених специфичностима различитих земаља.
Национални суверенитет и интернационализам
Однос националног и интернационалног представља једно од најсложенијих питања у историји левичарске политичке мисли.
Класични интернационализам полазио је од уверења да заједнички интереси радничке класе превазилазе националне границе. Међутим, историја је показала да национална питања, културни идентитет, историјско наслеђе и политичка независност представљају значајне факторе друштвеног и политичког живота.
Совинтерн у својој концепцији настоји да повеже интернационалистичку идеју са принципом националног суверенитета и права народа на самостално одлучивање о сопственој будућности.
Овај приступ отвара простор за преиспитивање традиционалног односа између класног и националног питања. Национална самобитност не мора нужно бити супротстављена идеји међународне солидарности. Напротив, равноправност народа и поштовање њихових историјских, културних и политичких особености могу представљати основу за изградњу међународне сарадње.
Интернационализам који не уважава националне особености ризикује да постане апстрактна идеолошка конструкција. Са друге стране, национализам који одбацује сваку међународну солидарност може довести до затварања у уске политичке оквире и занемаривања заједничких друштвених проблема.
Зато би један од основних задатака нове интернационале могао да буде проналажење равнотеже између националне самобитности и међународне солидарности.
Антиколонијализам и антиимперијализам
Антиколонијализам представља једну од важних идејних компоненти Совинтерна. Његова актуелност произлази из чињенице да се, упркос формалном нестанку класичних колонијалних империја, многи облици политичке, економске и војне зависности и даље појављују у међународним односима.
Економска зависност, неравноправни трговински односи, контролисање природних ресурса, политички притисци и војно присуство великих сила представљају различите облике савремених међународних неједнакости.
У том контексту, антиимперијализам се може посматрати као тежња ка изградњи међународног поретка у којем ниједна држава не би имала право да другим народима намеће сопствене политичке, економске или идеолошке интересе.
Совинтерн настоји да окупи организације које у различитим деловима света препознају сличне проблеме и које се залажу за јачање политичке независности, економског суверенитета и равноправности у међународним односима.
Међутим, савремени антиимперијализам морао би да буде заснован на универзалним принципима, а не на селективном приступу међународним кризама. Одбрана суверенитета и права народа на самоопредељење захтева доследност, независно од политичких, економских или геополитичких интереса појединих држава.
Мултиполарни свет и нови међународни односи
Развој мултиполарног светског поретка представља једну од најзначајнијих тема савремених међународних односа. Трансформација глобалне економије, успон нових регионалних сила и промене у политичкој и војној равнотежи утичу на структуру међународног система.
Мултиполарност подразумева постојање више центара политичке, економске и војне моћи, за разлику од система у којем једна сила или један блок имају доминантан положај.
У идејном оквиру Совинтерна, мултиполарност се повезује са настојањем да се међународни односи учине равноправнијим и да се повећа простор за самостално деловање држава које не желе да буду подређене једном геополитичком центру.
Мултиполарност представља једну од значајних шанси за изградњу праведнијег и равноправнијег света. Рецимо, јачање улоге Русије, Кине и других држава које се залажу за суверенитет, немешање у унутрашње послове и равноправну међународну сарадњу отвара простор за превазилажење доминације једног центра моћи и успостављање уравнотеженијих међународних односа. У том процесу, стратешка сарадња Русије и Кине представља важан фактор у обликовању нове глобалне архитектуре засноване на мултилатерализму и поштовању интереса различитих народа.
Ипак, мултиполарност сама по себи није гаранција праведнијег поретка. Њен историјски потенцијал зависи од тога да ли ће се промене у међународној расподели моћи одразити и на побољшање положаја народа, радника, сељака и најсиромашнијих друштвених слојева. Зато савремени интернационализам мора да превазиђе искључиво геополитичко разумевање мултиполарности и да се усмери ка изградњи света заснованог на социјалној правди, економској равноправности, антиимперијалистичкој солидарности и праву народа да самостално одлучују о својој будућности.
Традиционалне вредности и савремени социјализам
Једна од особености идејног концепта Совинтерна јесте повезивање социјалистичких принципа са традиционалним духовним, културним и моралним вредностима.
Овај приступ представља покушај превазилажења идеолошких подела које су током XX века често постојале између различитих левичарских и конзервативних политичких традиција. У савременим друштвима питања породице, културног идентитета, националне историје и духовног наслеђа имају значајно место у политичком и друштвеном животу. Њихово занемаривање може створити дистанцу између политичких организација и значајног дела становништва.
Међутим, повезивање социјализма са традиционалним вредностима захтева и теоријско разјашњење. Неопходно је одредити на који начин се могу ускладити принципи друштвене равноправности, слободе, солидарности и заштите радничких права са различитим културним и религијским традицијама.
У том смислу, Совинтерн би могао да представља простор за развој ширег политичког дијалога, у којем би различите идеолошке и културне традиције могле да сарађују на основу заједничких друштвених и политичких циљева.
Совинтерн и дигитално доба
Једна од најзначајнијих разлика између савремених међународних организација и њихових историјских претходника јесте развој дигиталних комуникационих технологија.
У XIX и XX веку међународно политичко организовање захтевало је сложене организационе структуре, физичке састанке, конгресе и комуникацију посредством штампе и других ограничених канала информисања.
Данас дигиталне платформе омогућавају непосредну комуникацију између политичких организација, истраживача, активиста и друштвених покрета из различитих земаља. Интернет, друштвене мреже и дигитални медији омогућавају брзу размену информација, координацију активности и развој међународних иницијатива.
Совинтерн се представља и као мрежа која настоји да развије савремене облике дигиталног повезивања својих учесника. Његова дигитална платформа обухвата информативне, истраживачке и образовне садржаје, укључујући дигитални музеј достигнућа социјалистичких земаља, као и простор за будућу међународну друштвену мрежу.
Посебан значај придаје се развоју платформе која би омогућила комуникацију и размену информација међу људима различитих прогресивних политичких уверења, без језичких и географских ограничења. Према званичним информацијама, развој затворене друштвене мреже и њено тестирање планирани су за 2027. годину.
Међутим, дигитална технологија не представља само средство политичког организовања. Она отвара и питања контроле информација, алгоритамске селекције садржаја, концентрације медијске моћи и могућности манипулације јавним мњењем.
Зато би савремена интернационала морала да развија не само политичку и организациону структуру, већ и сопствену критичку анализу дигиталног простора и механизама посредством којих се обликује савремена политичка свест.
Совинтерн као међународна мрежа сарадње
Совинтерн се у свом организационом концепту позиционира као међународна социјалистичка мрежа која настоји да повеже политичке организације и покрете различитих земаља. Такав модел сарадње отвара могућност стварања флексибилнијег облика међународног организовања у односу на традиционалне интернационале.
Мрежни приступ подразумева могућност повезивања различитих политичких организација без потпуног укидања њихове националне самосталности и специфичности. Уместо јединствене организационе структуре, међународна сарадња може се заснивати на заједничким програмским принципима, редовној размени информација и координацији политичких иницијатива.
Такав модел, међутим, захтева јасно дефинисање механизама одлучивања, начина представљања учесника и односа између иницијатора и других организација. Равноправност учесника, транспарентност и могућност слободне дискусије представљају важне предуслове за дугорочну одрживост међународне политичке мреже.
Историја интернационалистичких организација показује да се питање организационе демократије не може одвојити од њихових идеолошких принципа. Интернационала која се залаже за друштвену равноправност морала би да настоји да исте принципе примењује и унутар сопствене организационе структуре.
Изазови и перспективе Совинтерна
Појава Совинтерна представља један од нових покушаја обнове међународног социјалистичког повезивања у условима савремених геополитичких и економских промена.
Његов развој зависиће од способности да формулише јасне програмске циљеве, успостави стабилне механизме сарадње и понуди конкретне одговоре на проблеме који оптерећују савремена друштва.
Један од основних изазова биће превазилажење идеолошких и политичких разлика међу организацијама које учествују у иницијативи. Социјалистички покрети различитих земаља имају специфично историјско наслеђе, политичке традиције и програмске приоритете. Њихово повезивање захтева способност дијалога и уважавања различитих приступа.
Други значајан изазов представља однос између декларативних политичких принципа и практичног деловања. Социјална правда, суверенитет, антиколонијализам и међународна солидарност морали би да буду преточени у конкретне политичке иницијативе, програме сарадње и облике друштвеног ангажовања.
Посебно питање представља и однос према савременим геополитичким конфликтима. Међународна организација која тежи повезивању различитих народа морала би да развија доследан приступ питањима мира, безбедности, међународног права и права на самоопредељење.
Најзад, Совинтерн ће се суочити са потребом да дефинише сопствени идентитет у односу на историјско наслеђе Коминтерне, Социјалистичке интернационале и других облика међународног политичког организовања. Његова будућност зависиће од тога да ли ће успети да понуди препознатљив и одржив модел сарадње који одговара специфичностима XXI века.
Повратак идеје интернационализма
Оснивање Совинтерна поново отвара питање будућности међународног социјалистичког покрета и могућности обнове интернационализма у савременим условима.
Историја међународних радничких и социјалистичких организација показује да идеја солидарности међу народима представља једну од најзначајнијих политичких традиција модерног доба. Међутим, историја светског радничког покрета указује и на сложеност њеног практичног остваривања, као и на потребу сталног преиспитивања организационих и идеолошких модела.
Совинтерн настоји да обнови ову традицију у условима савременог света, повезујући социјалистичку идеју са принципима националног суверенитета, антиколонијализма, мултиполарности и очувања културних и духовних вредности.
Његова појава може се посматрати као део ширег процеса трагања за алтернативним политичким и економским моделима у свету који се суочава са дубоким кризама и противречностима.
Основно питање које се поставља пред нову интернационалу јесте да ли ће успети да историјско наслеђе интернационализма претвори у савремену политичку снагу способну да одговори на изазове XXI века.
У том смислу, Совинтерн представља не само нову међународну политичку иницијативу, већ и покушај поновног актуелизовања једне велике идеје: да будућност човечанства не мора бити заснована на конкуренцији, доминацији и неједнакости, већ на солидарности, равноправности и сарадњи народа.
Интернационализам, уколико жели да остане жива политичка идеја, мора се непрестано прилагођавати времену у којем делује. Његова снага не лежи у механичком понављању прошлости, већ у способности да из историјског искуства извуче поуке и понуди одговоре на питања садашњости и будућности.
Управо у томе лежи и највећи изазов Совинтерна, да традицију претвори у савремену политичку перспективу, а идеју међународне солидарности у стварну снагу друштвеног и политичког деловања.